„Čovek mora da ima haos i ludilo u sebi , ako želi da stvori zvezdu koja pleše“, rekao je Friedrich Nietzsche. Mnogi umetnici su bili poznati po tome što su bili talentovani i nadareni zvezdostvoritelji. Koliko su sami umetnici uživali ili patili u svemu tome, razlikuje se od slučaja do slučaja. Neki su tiho patili u sebi i tako i skončali svoj život. A neki su sišli sa uma u sjajan dan i uživali su u svemu tome. Najbolji primeri za ovo su slučajevi Sylvie Plath i Salvatorea Dallya. A ako umetnik postigne uspeh u onome što radi, uđe u modu ili zaradi velike pare, onda se više ne radi o ludilu već o maloj ekscentričnosti, svima simpatičnoj i dopuštenoj. Postoje više vrsta ludila od kojih su umetnici patili (ili uživali) i svi oni su različito živeli sa tim.
Ezra Pound
Nakon što su ga italijanski partizani uhapsili i isporučili Sjedinjenim Državama Ezra Pound je bio optužen za veleizdaju i širenje fašističkih ideja tokom rata. Ubrzo je oslobođen optužbi za izdaju, ali su ga strpali u St. Elizabeth’s Hospital, specijalizovanu za umobolne kriminalce (neka vrsta pravog Arkham Asyluma). Dijagnostikovana mu je šizofrenija i on je tu proveo narednih trinaest godina. Ezra se tu odomaćio, nije klonuo duhom, nego je prionuo na prevođenje Sofokleovih drama Women of Trachis i Electra kao i The Cantos, družio se sa posetiocima ludare…Iako je u instituciji bio relativno srećan, njegovi prijatelji su ipak pokušavali da ga izvuku iz nje. Kada je dobio Nobelovu nagradu za književnost, Hemingway je u jednom intevjuu izjavio da je ovo odlična godina da se pesnik oslobodi. Savezni sud je, 1958. godine doneo odluku da Ezra Pound više ne mora da bude držan pod ključem i on je oslobođen.
Friedrich Nietzsche
Kada je Nietzsche pošizeo jedne davne 1889. godine prijatelji su ga odveli u bolnicu u Jeni. U njoj je proveo godinu dana gde su lekari, ali i najmanje jedan napadni istoričar umetnosi, pokušavali da ga izleče. Ili da, makar, prvo dijagnostikuju njegovu boljku. Smatrali su da ima sifilis, mada su kasnije studije tvrdile da je bolovao od bipolarnog poremećaja, nekih vrsta demencije, ili CADASIL syndrome. Mada, naravno, iznenadno neobjašnjivo ludilo jednog genijalnog mozga je svakako najromantičnije objašnjenje.
Sylvia Plath
O mentalnom stanju Sylvia Plath je dosta raspravljano i postoji brojna dokumentacija, čak i van njene polubiografske knjige The Bell Jar. Zbog kliničke depresije koja joj je bila utvrđena prepisana joj je terapija elektrošokovima. Posle samo nekoliko meseci „lečenja“ Sylvia je pokušala samoubistvo. Smeštena je u ludnicu u Belmontu u kojoj je provela narednih šest meseci. Pun pansion joj je bio obezbeđen – lečenje lektrošokovima i insulinom. Na kraju će je depresija koštati života.
Anne Sexton
Još jedna tragična pesnikinja koja je ulazila i izlazila iz mentalnih ustanova celog života. Lečili su je od bipolarnog poremećaja i sucidalnih misli. Interesantno je da je ona i poeziju počela da piše kao vid terapije koji joj je predložio doktor Martin Orne. Zato je i njena poezija prožeta temama ludila i bola. Isto kao i Sylvia i ona je sebi na kraju oduzela život.
Zelda Sayre Fitzgerald
Kao Sextonova i Zelda je svoj kratki život provela po raznim mentalnim institucijama. Kako je menjala bolnice tako se menjala i dijagnoza – bipolarni poremećaj, šizofrenija i slično. Bila je zarobljena u krugu koji se stalno ponavljao,njeno stanje nije nikada bilo stabilno, i na kraju je umrla 1948. godine u sanatorijumu u Ashevilleu gde je primala šok terapije insulinom.
Paulo Coelho
Bio je tinejdžer kada su ga roditelji prvi put poslali u ludnicu. Kada je pobegao iz nje, oni su ga vratili. Bežao je još dva puta, sve dok ga u dvadesetoj godini nisu (od)pustili na miru. O razlozima zbog kojih je bio institucionalizovan on je napisao sledeće: „Razlozi navedeni u mom zdravstvenom kartonu su stvarno banalni. Napisali su da sam bio asocijalan, neprijateljski nastrojen prema okruženju i nesrećan u školi. Nisam bio lud, već samo sedamnaestogodišnjak koji je želeo da postane pisac. Zato što niko nije shvatao ovo mene su zatvorili i kljukali me sedativima za smirenje. A češće su mi davali elektrošokove. Obećao sam sam sebi da ću jednog dana piše o o ovom svom iskustvu, da bi drugi mladi ljudi shvatili da mi moramo da počnemo da se borimo za svoje snove veoma rano u životu.“
Robert Lowell
Kao i većina pesnika sa ove liste Lowell je veći deo života patio od bipolarnog poremećaja, zbog čega je nekoliko puta bio smeštan u ludnice. Posle majčine smrti imao je čast da bude gost ozloglašenog McLeana. Neka od svojih iskustava je iskazao kroz svoje pesme. Na kraju je, da bi kontrolisao svoju bolest, počeo da uzima litijum, inače uobičajeno sredstvo koje su davali depresivcima pre prozaka. Prema rečima njegovog urednika, ovo mu je pomoglo da se oslobodi patnje zbog ideje da je moralno i emocionalno odgovoran za stanje u kome se nalazi. Ipak, to nije zaustavilo sve neugodnosti. Uvek se osećao žalostan zbog činjenice da će njegova porodica i prijatelji morati da se nose sa njim i njegovim stanjem do kraja života.
Richard Brautigan
Posle jedne teške noći 1955. godine Richard Brautigan je doneo odluku da je lud. On je ušetao u policijsku stanicu i tražio da ga uhapse. Pošto su policajci odbili da ga uhapse bez razloga on je bio prinuđen da kamenom razbije prozorsko staklo na policijskoj stanici. Sedmog dana izdržavanja svoje desetodnevne zatvorske kazne poslali su ga na psihijatrijski pregled. Tamo je dobio uput za bolnicu u Salemu u kojoj je proveo gotovo tri meseca. U toj bolnici su ga pržili elektrošokovima i davali mu medikamente. Tada je shvatio da je one noći doneo pomalo ishitrenu odluku i da u stvari i nije lud. O tome je kasnije govorio svojoj ćerci kako je posle toga odlučio da izađe odatle što pre i da je zbog toga posao uzoran pacijent.
David Foster Wallace
On je još jedna izuzetno depresivna književna pojava koja je pohodila dvore McLanea. On je tamo proveo nekoliko nedelja i taj boravak mu je, po rečima njegovog biografa, promenio život. Bio je smešten u odeljenje za alkoholičare i depresivce. Doktori su mu rekli da ako se ne skine sa opijata da neće da doživi tridesetu. Kada je shvatio da je depresivac i da mu alkohol u stvari i izaziva depresiju bio je srećan kao petogodišnji dečak.
Tekst je prvi put objavljen u Bookvaru broj 4, 27. maja 2013.
