Pre nekoliko dana su elektronski mediji u Srbiji preneli fragmente telefonskog razgovora. Kuriozitet sam po sebi je i taj što je jedan od sagovornika bio upravo prvi (i potom višekratni) laureat NIN-ove nagrade – Dobrica Ćosić. Razgovarao je s Ratkom Mladićem, ulažući veliki trud da ga pomiri s Radovanom Karadžićem. Dakle, radi se o dvojici pisaca i jednom implementatoru epske poezije, na koju se pozivao dok je izdavao komandu: Pravac Potočari! U tom jednakostraničnom trouglu, živi trenutno i srpska književna scena: temena su Koreni – Čudesna hronika noći – Početak bune protiv dahija. Na preseku težišnih duži nalazi se najveći tabu – Srebrenica. I NIN-ova nagrada je svih ovih godina funkcionisala u tom trokutu. To je zapravo njena struktura. Čak kada se u žiriju nađe i neko poput Teofila Pančića. Čak i kada se u najužem izboru nađe neko poput Filipa Davida. Čak i kada se izvrši svojinska transformacija NIN-a. Struktura nastavlja da radi po starom. Nova postava članova žirija nam već sve govori. Vasa Pavković, kritičar Pečata kao predsednik žirija. Ljiljana Šop sa ravnogorskim softverom u pozadini, Mileta Aćimović Ivkov kao sitni obrtnik magle, profesor Aleksandar Ilić kao nekompetentni poznavalac bilo čega, i na kraju Mladen Šukalo, dobri pastir jagnjeta božjeg i zvijeri iz bezdana. Srbija kao da i dalje vri i kolje i posluje. Jedini mogući odgovor je izlazak iz tog trougla. Bojkot institucije kakva je NIN-ova nagrada. Sve drugo je ne samo njena legitimizacija, nego i čuvanje tabua koji se nalazi u ninovskom srcu tame.
17.08.2010. (Ceo tekst možete pročitati na sajtu Peščanika)
Saša Ilić, dobitnik NIN-ove nagrade 2020.
