Knjiga „Sve dobre barbike“ Katarine Mitrović je mogla da postane krik čitave jedne generacije.
Vanjin život se raspada i to na izuzetno predivan način. Ima trideset godina, ništa nije onako kako je očekivala i o čemu je maštala. Nema ni kučeta, ni mačeta, ali ima posao u struci koga se srami. Postoji u iznajmljenom stanu, piše scenarija za popularnu pučku seriju, duva travu i neguje neku vrstu depresije, anksioznost, kao i čitav spektar strahova i frustracija.
Maštam uopšteno, o životu, kako bi izgledalo da ne pomišljam na smrt čim se probudim.
Proces života u poluraspadu ubrzava dolazak Vanjine velike ljubavi sa fakulteta. Svetlana sa bebom u naručju beži od neke svoje nevolje, ali nalazi dovoljno vremena da, makar svojim prisustvom, ohrabri Vanju da raskrsti sa životom koji očito ne voli.
Ono što Svetla ne zna, a Vanja naslućuje, jeste da ne postoji nešto drugo. Ne postoji milion izbora koji rastu u bujnoj krošnji i samo čekaju da ih neko ubere. Niko nema više života.
Nadala sam se da je univerzum zadovoljan zbog svog jadnog ponašanja prema meni.
Kada nema izbora, onda i nema izbora, tako da u jednom trenutku dođe vreme da se udari u zid.
Upravo se to dogodilo Vanji koja nema više gde i mora da se vati u zavičaj. Hoće li stari kraj, komšiluk, porodica, prijatelji, prve ljubavi i uspomene od kojih je Vanja i pobegla u veliki grad imati sada blagotvorno dejstvo na nju? Ili će stvari postati još gore? Možda upravo prošlost krije tajnu sadašnjosti i ključ budućnosti?
Nisam umela da živim u sadašnjosti, a budućnost me je previše plašila. U prošlosti sam osećala sigurnost.
Sve dobre barbike Katarine Mitrović, koju je objavila izdavačka kuća Enklava, nije ta knjiga koja će sa uspehom zaokružiti započeto.
Možda je trebalo da bude, ali čini se da autorka nije imala snage da furiozni početak dovede do dostojnog kraja.
Prvi deo knjige, onaj dok je glavna junakinja priče u totalnom haosu, izuzetno je dobro napisan, nabijen je snažnim emocijama, izvrsnim humorom, vešto konstruisan trenutak života koji čitaoce, poput tornada, uvlači u priču i kida na komade.
Nikako nisam mogla da udovoljim sebi i na kraju me je najviše nerviralo što sam takva.
Upravo zbog ovako dobrog početka, drugi deo priče ostavlja utisak još dubljeg pada. Fragmenti sećanja i zbilja kojoj se junakinja priče vratila nikako da dovedu do kulminacije. Kao da postoje čisto da bi nešto, bilo šta, postojalo i da bi se na taljigama takve priče nekako dovukli do njenog kraja. Možda bi ovo funkcionisalo i delovalo, makar pristojno, da prvi deo knjige nije podigao standarde i očekivanja. Kao da su sve različite knjige, izuzetna i prosečna, povezane u jednu celinu.
Možda ni meni ne bi bilo toliko strašno da se dešava nekom drugom. Činilo mi se da moj um ne voli stvarnost koju živim, pa pokušava da stvori novu, ali to ne radi kako treba.
Ostaje ogromna žal što Katarina Mitrović nije okončala priču intenzitetom kojim ju je započela. Sve dobre barbike su mogle biti, ne samo knjiga godine ili decenije, već jedna od priča koja će postati kultna za nekoliko generacija. Mogla je postati ne samo krik, već i ogledalo čitave generacije. Šteta što neće.
Piše: Milan Aranđelović
