Treći nastavak feljtona prati jednu od najvažnijih transformacija u romanu „Prijatelji“ – preobražaj kuće Hadžislavkovića na Kosančićevom vencu 7 iz građanskog porodičnog doma u gusto naseljeno opštežiće. Ovaj proces kod Selenića nije samo arhitektonska promena, već i precizno sociološko svedočanstvo o tome kako je Beograd posle rata postao grad masovnih migracija, ukrštanja navika, i stalnih sudara između starog urbanog sloja i novih stanovnika koji dolaze iz svih krajeva zemlje.
Već na početku ovoga dela romana autor naglašava da se odnosi u kući nakon Drugog svetskog rata nikada nisu stabilizovali: „Odnosi između stanovnika jednog i drugog dela podeljenog doma na Kosančićevom vencu nikada nisu mirovali, već su neprestano bili u dramatičnom razvoju.“ Prve godine, Mirčetić, invalidski penzionisani zastavnik iz Crne Gore, gotovo i ne primećuje da u kući postoji odvojeni, stari građanski deo koji pripada Vladanu. Već druge godine dolazi do otvorenog neprijateljstva, jer Vladan odbija da se uključi u neformalni sistem „dobrosusedskih intimnosti“, uzajamnih poseta i bratimljenja. Selenić ovaj jaz prikazuje kroz jedan konkretan incident: „… kada je jednom odbio da primi tanjir kuvane sušene ovčetine koju su mu komšije ponudile, nezadovoljstvo Mirčetića preraslo je u otvoreno neprijateljstvo.“
Spoljni svet ulazi u dvorište i podrum kuće na Kosančiću bez ikakvog obzira prema svakodnevici onih koji u njoj žive. Selenić jasno kaže šta najviše smeta Vladanu: „… što i Mirčetić i ostali stanovnici opštežitija u dvorištu drže razne životinje, nogu vezanih za oluk na zidu, ili za stari jablan, i još više – što ih to kolju i deru, ostavljajući po više dana svežu utrobu ispod njegovog prozora da smrdi i da je razvlače psi i mačke.“ Beograd Selenića ovde nije zamišljen kao uređeni evropski grad, nego kao mesto gde se ruralni običaji i gradski život sudaraju u jednoj kući.
Usled masovnog doseljavanja, Milićeva kuća se ubrzo pretvara u nepreglednu mrežu stanara, improvizovanih soba, pregradnih zidova i sukoba. Istref teško rekonstruše ko je kada došao i u koju sobu, jer se „živelo brzo, glasno, javno i masovno“. Selenić kaže: „Istref ne može baš tačno da se seti kojim su se redom tokom dve ili tri godine po njegovom prelasku kod Vladana, sa urednim nalogom Državne uprave narodnih dobara, u kuću useljavali novi i novi stanari… ali se živosti i stalnoga komešanja pod Milićevim krovom seća kao krunskog dokaza o mobilizmu i dinamizmu tog doba.“
Središnje mesto zauzima velika turska soba, nekada simbol porodičnog ugleda, sada potpuno transformisana. „Središnje mesto u opštežiću zauzimao je Mirčetić sa ženom Vasilijom, sinom Vukom i onoliko rođaka koliko bi se zadesilo na proputovanju.“ U taj prostor, nekada srce kuće, sada se uliva život čitavog jednog sela preseljenog u Beograd. Tu su Čiča Viobran iz Kučišta pod Željinom, radnik sa skela i fabrički čuvar, zatim uskoci, rođaci, došljaci iz različitih krajeva – svako sa svojom pričom, navikama i predstavom o tome kako život u gradu treba da izgleda.
Selenić u jednoj sceni daje gotovo dokumentaristički prikaz preobražaja kuće – spektakularno useljenje dve krmače u dvorište. Vladan u pismu opisuje taj prizor: „Posle dvadeset i osme noći svanu dan kada u završeni svinjac dve krmače pristigoše. Jedna crna, jedna bela. Vezane uzicom za zadnju nogu, jednu Viobran, a drugu Mara slavodobitno u dvorište uteruju.“ Uzvičnici, povici, komentari stanara, uzbuđenje i gužva čine da prizor deluje gotovo kao seoski vašar, ali smešten u staru beogradsku kuću. Selenić to prikazuje bez ironije, ali sa jasnom svesnošću koliko ovaj kontrast govori o društvenom premeštanju i urbanom haosu.
Kroz ove epizode kuća na Kosančiću postaje metafora Beograda posle rata. U njoj se mešaju i sudaraju navike ljudi sa sela, građanski standardi, socijalistička pravila i improvizovani aranžmani zajedničkog života. Kuća koja je nekada bila građanski simbol pretvara se u sliku jednog prelaznog vremena i grada koji je morao da primi više ljudi nego što je mogao da podnese.
Za Istrefa Verija, koji dolazi iz „kraljevstva od kamena“, ova kuća je početak upoznavanja sa složenom strukturom Beograda. U njoj prvi put vidi kako se živi u gradu koji je izgubio svoj stari red i gradi neki novi, nesigurni, ali neumitni poredak. Ovaj deo romana postavlja okvir za četvrti nastavak feljtona, u kojem se fokus pomera na Vladanovu veliku sobu, njen građanski sjaj i duboku simboličku ulogu u odnosu između Vladana i Istrefa, ali i u ukupnoj predstavi Beograda u Selenićevom delu.
Piše: Milan Aranđelović
