„Plavo je najtoplija boja“ danas pre svega vezuje za francuski film nagrađen Zlatnom palmom na Kanskom filmskom festivalu, reč je o adaptaciji istoimenog stripa čiji je kompletan autor transrodni i nebinarni Žil Maro.
Rad na stripu, koji je do sada samo u Francuskoj prodat u 130.000 primeraka i preveden na devetnaest jezika (u Srbiji ga je nedavno, u prevodu Bojane Janjušević, objavila Čarobna knjiga), Maro započinju sa devetnaest godina tokom studija stripa i grafike u Briselu. Polazna ideja je bila da ispričaju priču o devojci koja se zaljubljuje i kroz tu ljubav otkriva sebe. Kako su stvarali u doba kada su i sami sazrevali kao autor i kao osoba, tako se i njihov scenario menjao, a kreiranje stripa čiji je prvobitni naslov bio „Plavi anđeo“ odužilo se na čak pet godina.
Za mladog autora bilo je iluzorno sanjati o filmskoj adaptaciji, ali Maro žele da čitalac oseti ritam scena, te tokom rada na stripu razmišljaju o jeziku sedme umetnosti. Zbog toga često koriste duge nizove kadrova bez dijaloga, krupne planove očiju, spore promene izraza lica kao i velike pauze između replika.
Koliko im je ritam pripovedanja bio važan najbolje pokazuje način na koji su radili na scenariju. Stvaraju pod snažnim uticajem autora koji su grafički roman shvatali kao književni medij tako da su veliki deo priče napisali u proznoj formi, a tek kada su bili zadovoljni ritmom pripovedanja počeli su da razmišljaju kako da je pretoče u strip. Upravo zbog toga ovaj strip često više podseća na roman nego na klasičan francusko-belgijski album. Mnogi dugi unutrašnji monolozi, odnosno dnevnički zapisi, iz stripa zapravo potiču iz te prve, prozne verzije scenarija.
Tokom tih pet godina stvaranja Maro pišu i biografije likova. Ne žele da svoje junake primoravaju da rade nešto za potrebe zapleta, nego kreiranjem pozadinskih priča pokušavaju da ih upoznaju i da, na taj način predvide kako će se ponašati u datim situacijama. Zato razrađuju njihovo detinjstvo, odnos sa roditeljima, interesovanja, političke stavove, omiljenu muziku, čak i način govora.
Glavna junakinja je Klementina, srednjoškolka koja pokušava da razume sopstveni identitet. Maro su kasnije otkrili kako nisu želeli da napišu “priču o homoseksualnosti”, već pre svega pripovest o prvoj ljubavi, sazrevanju i gubitku. Tek kroz iskustvo glavne junakinje prirodno su se otvorile teme seksualnog identiteta.
View this post on Instagram
Nakon susreta sa studentkinjom umetnosti Emom, prepoznatljivom po plavoj kosi, Klementinin život se potpuno menja. Njihova ljubavna priča razvija se paralelno sa Klementininom borbom protiv unutrašnje nesigurnosti, homofobije okoline i odbacivanja porodice. Veliki deo romana prikazuje proces tokom kojeg Klementina pokušava da prihvati sebe.
Iako je tokom godina rada na stripu sam scenario lutao u raznim pravcima Maro su od početka znali da će čitavu priču ispričati kroz Klementinine dnevnike. To im je omogućilo da čitaoca smeste pravo u Klementininu svest, priči podare ton intimne ispovesti, Emu istovremeno učine čitaocem i učesnikom događaja, a čitavo pripovedanje od samog početka prožmu osećanjem nostalgije.
Rade sa idejom da čitalac zaboravi da čita strip, te izbegavaju spektakularne scene koje oduzimaju dah, pa pažnju zadobijaju koristeći veoma tanke linije, jednostavne pozadine, izražajna lica, mnogo „tišine“ između kadrova.
Pozadine su često namerno nedovršene, jer Maro žele da pažnja ostane na ljudima, a ne na prostoru.
Glavni adut stripa otkriva se već u samom naslovu. Boje. Pored škole za strip i vizuelne umetnosti Maro istovremeno pohađaju i onu za litografiju i grafiku, a ova potonja je od presudne važnosti za oblikovanje konačne verzije „Plavo je najtoplija boja“, koja više podseća na štampanu grafiku nego na klasičan kolorisan evropski strip.
Maro boje koriste kako bi njima nadogradili priču, ali, pre svega, progovorili jezikom emocija. Uloga boja je da pokažu kako se junaci u tom trenutku osećaju. Izbor boja je takođe određen tokom pisanja scenarija, jer one nisu tu kao dekoracija, već kao oruđe dramaturgije.
Tako, recimo, plava ovde nije simbol tuge, već upravo suprotno. Njihova ideja bila je da pokažu kako nešto što se tradicionalno smatra hladnim može postati najtopliji deo nečijeg života.
Kada Klementina prvi put ugleda Emu na ulici, gotovo čitav kadar je siv, dok njena kosa eksplodira u intenzivnoj plavoj boji. Čitalac svet vidi onako kako ga vidi Klementina koja, od tog prvog susreta, među sivilom sveta razlikuje samo plavu boju.
Ipak, uprkos naslovu, veći deo stripa zapravo nije plav, već siv. Maro vešto koriste čitav spektar sivih tonova kako bi predstavili rutinu, usamljenost, neizvesnost, život pre i posle Eme.
Na ovo sivilo u životu lišenog ljubavi nadovezuje se i braon. Ova boja se pojavljuje kada Klementina pokušava da vodi “normalan” život ili kada je pritisnuta očekivanjima okoline. Vizuelno, braon prizemljuje priču i suprotstavlja se plavoj koja predstavlja ideal, ljubav i mogućnost drugačijeg života.
Žuta je prisutna tek na nekoliko stranica kao simbol zrelosti i „jeseni“ jedne velike ljubavi.
Kada se Klementina nalazi u porodičnom prostoru, veoma često dominiraju prigušene zelene nijanse. To nisu jarke, žive zelene, već maslinaste ili hladne zelene. Zelena simboliše sigurnost tradicionalnog doma, ali kako se odnosi sa roditeljima pogoršavaju tako i ta ista zelena počinje da deluje zaglušujuće. Drugim rečima, ista boja koja bi trebalo da označava dom postaje simbol mesta u kojem Klementina više ne može da bude ono što jeste. Zelena u stripu predstavlja porodični svet i društvene norme, a ne prirodu ili život, te ne čudi da se ponovo vraća na kraju, zajedno sa smrću.
Belo se koristi na način koji je karakterističan za evropski strip. Ovo odsustvo boja upotrebljava se da iskaže ono prećutano, prostor između emocija. Mnogi kadrovi deluju gotovo nedovršeno upravo zato što Maro žele da čitalac sam “dopuni” emociju.
Strip se može čitati kroz tekst i crtež, ali i kroz koloristički kod. Kada bi se iz stripa uklonio tekst, veliki deo Klementininog emocionalnog razvoja i dalje bi mogao da se razume samo posmatranjem načina na koji Maro menjaju paletu boja.
„Plavo je najtoplija boja“ je grafička novela o odrastanju, identitetu, sećanju i gubitku, u kojem su vizuelna simbolika i emocije važniji od same radnje, zbog čega se danas smatra jednim od najuticajnijih francuskih grafičkih romana 21. veka.
Piše: Milan Aranđelović