Hose Donoso je autor koji je u svojim pričama gotovo opsesivno kritikovao buržoasku klasu i precizno demistifikovao konzervativni, provincijski duh čileanske intelektualne sredine. Ipak, i kao neko ko je do kraja prozreo sve mediokritetstvo prosvećene elite, ni sam nikako nije mogao da pobegne od sopstvene buržoaske prirode.
Da bi se posvetio kreativnom radu, bio mu je potreban apsolutni mir. Neka njegova Jasna Poljana na kojoj bi mogao da pronađe tišinu i spokoj koji su njegovim buržoaskim nervima bili nužni za stvaralački rad. I sam svestan toga, gajio je dozu zavisti prema svojim prijateljima poput Fuentesa ili Vargasa Ljose, koji su mogli da pišu uvek i svuda.
Zato se, kako bi napisao svoj prvenac, povukao iz javnosti i iznajmio ribarsku kolibu na obali mora.
Čak ni gotovo savršeni uslovi koje je sam sebi stvorio nisu uspeli da mu olakšaju pisanje. Nakon petnaest verzija priče i trideset kilograma papira koje je potrošio, Donoso i dalje nije bio zadovoljan pričom. Neuspeh ga je toliko frustrirao da su ga prijatelji jedva sprečili da sopstveno delo baci u vatru.
Tek kada mu je u ruke slučajno dospeo roman Izgubljene staze Aleha Karpentrija, Donoso je pronašao način da završi svoj rukopis.
Ni objavljivanje nije išlo lako. Dva velika izdavača odbila su knjigu uz obrazloženje da je „čudna“, dok je izdavačka kuća koja je na kraju pristala da je štampa zahtevala da Donoso lično proda sedam stotina primeraka kako bi se isplatilo objavljivanje tiraža od tri hiljade. Tako su stanovnici Santjaga mogli da vide budućeg velikana latinoameričke književnosti kako po ulicama grada prodaje primerke sopstvenog prvenca.
Jedan primerak romana Donoso je poslao prijatelju Karlosu Fuentesu uz molbu da mu pomogne da dođe do američkih izdavača. Bio je to potez koji će mu značajno promeniti karijeru. Roman mu je doneo Nagradu „Vilijem Fokner“, nakon čega će, zahvaljujući i Fuentesu, biti preveden i na engleski jezik.
Krunisanje će docnije dobiti mnoštvo pozorišnih i dve filmske adaptacije, a u Srbiji ga je nedavno, u prevodu Branka Anđića, objavila izdavačka kuća Dereta.
View this post on Instagram
Potpisnik ovih redova imao je zadovoljstvo da ovu knjigu čita paralelno sa gledanjem druge sezone Netfliksove adaptacije romana Sto godina samoće.
Iako je Markesovo remek-delo postalo simbol magičnog realizma Latinske Amerike, a Donosov prvenac je, sa druge strane, tek most između tradicionalnog čileanskog društvenog romana i eksperimentalnije latinoameričke proze šezdesetih i sedamdesetih, obe priče bave se propašću ugledne porodice i njene kuće. Kao i u magičnom Makondu, tako i u Donosovom Santjagu, kako propada porodična kuća, tako propadaju društvena klasa, telo, razum i identitet njenih stanovnika, te se može reći da je kuća jedan od likova romana, ali i mnogo više od toga.
U ovoj kući svoje poslednje dane provodi skoro stogodišnja Elisa. Ova strasna vernica i (samo)ubeđena evropska aristokratkinja koristi svoje navodno ludilo da izludi svoje sluškinje. Njoj i njenom „ludilu“ uskoro će se pridružiti i unuk Andres, koji je tek u pedesetim godinama spoznao da je ceo život protraćio izbegavajući emotivno angažovanje. On koristi kuću kako bi se desocijalizovao. Bez posla, porodice, emotivnog života, budućnosti, svrhe i smisla, Andres se okružuje predmetima mrtve prošlosti, starim portretima, nameštajem, uspomenama i istorijskim knjigama. Kuća ovde može da simbolizuje i njegovu psihu koja ubrzano propada.
Okidač njegovog pada bila je mlada sluškinja Estela. Sedamnaestogodišnja devojka sa sela, koja je došla da opslužuje njegovu baku, postaje ne samo objekat njegove seksualne žudnje već i dokaz da nešto i dalje može da oseća. Kao u maksimi „ono što život daje, to život i uzima“, koju je Borislav Pekić koristio da u romanima sažme suštinu svoje filozofije, tako i Donoso koristi Estelu da stvori paradoks u kome je Andresov raspad istovremeno i prvi znak njegovog života.
Naučena je da služi, da bude poslušna i da ne dovodi u pitanje društveni poredak u kojem se nalazi. Ali upravo je ona, paradoksalno, najveća pretnja tom poretku.
Dok je za Andresa ona simbol, za Marija je stvarna devojka iz njegovog sveta sa margine. Iako jedva sastavlja kraj sa krajem, Mario, taj mladić bez novca i društvenog položaja, izvodi Estelu iz kuće i pruža joj život. Andres u Estelu projektuje svoju izgubljenu mladost, seksualne frustracije, strah od smrti i čitav protraćeni život. Mario sa njom izlazi, ljubi je, spava sa njom i planira šta dalje. Donoso, međutim, namerno komplikuje stvari i ne predstavlja ih kao nekakav idealan, zdrav par koji će jednostavno pobeći iz dekadentnog sveta bogatih. Ne dozvoljava da Mario i Estela postanu jednostavna, optimistična protivteža dekadentnom svetu bogatih. Njihova ljubav postoji pod pritiskom siromaštva, nesigurnosti, trudnoće i, možda, smrti.
Zanimljivo je da se ključne ljubavne i seksualne scene između Estela i Marija događaju izvan kuće, što dodatno pojačava metaforu kuće kao mesta koje simbolizuje starost, jalovost i propadanje, dok se van kuće rađa život.
Iako ne utiče na sam tok radnje, krunisanje iz naslova toliko je važno da ga je i sam Donoso u svojim ranim beleškama spominjao kao neophodno. Upravo ovim apsurdnim krunisanjem propale aristokratije roman menja vrstu stvarnosti u kojoj se nalazi i iz svakodnevnog ga odvodi u mitsko i ritualno. Krunisanje postaje poslednja ceremonija jednog društvenog sloja koji još ima svoje simbole, ali je svet koji bi tim simbolima davao značenje odavno prestao da postoji.
Iako je prvenac, Krunisanje je roman u kome Donoso iznosi gotovo sve opsesije koje će u potonjim pričama dalje razvijati kao što su propadanje više klase, zatvoreni prostori, potisnuta seksualnost, deformisane porodične odnose, identitet, ludilo, starost i raspad tela.
Možda je i najveća ironija Krunisanja u tome što ga je napisao čovek koji je čitavog života pokušavao da pobegne od sveta kojem je pripadao. Donoso taj svet prezire, ismeva i secira, ali ga poznaje isuviše dobro da bi ga mogao jednostavno odbaciti. Upravo iz te istovremene odbojnosti i pripadnosti nastaje roman koji nije samo priča o propasti jedne porodice već i o mnogo neprijatnijoj mogućnosti da čovek može savršeno da razume zatvor u kojem živi, a da ipak ne ume da iz njega izađe.
Krunisanje je istovremeno porodična drama, društvena satira i psihološki roman, ali pre svega izuzetno živa, mračna i groteskno duhovita knjiga koja ni gotovo sedam decenija nakon objavljivanja nije izgubila ništa od svoje snage.
Piše: Milan Aranđelović