Relativno noviji trend da knjige ovenčane Bukerovom nagradom, pa čak i one koje su se našle u finalu, budu prijemčivije i zanimljivije široj publici od onih koje su se nadmetale za Nobelovu nagradu, nastavio se i sa romanom Flesh Dejvida Soloja.
Već sam naslov, iako na prvi pogled kriptičan, nudi ključ za razumevanje ove priče. Naime, glavna osobenost je u onome neizgovorenom. Soloj majstorski opisuje ceo život glavnog junaka svodeći ga na ono telesno.
Glavni junak je Ištvan, Mađar čiji život pratimo od petnaeste godine, pa praktično do starosti. Na početku živi sa samohranom majkom u stambenom bloku u jednom mađarskom gradu. Povučeno je dete, teško se uklapa među vršnjake i ne ume naročito dobro da govori o sebi i svojim osećanjima.
View this post on Instagram
Tada ulazi u seksualni odnos sa udatom komšinicom koja je otprilike generacija njegove majke. Ovaj odnos nije predstavljen kao nekakva klasična tinejdžerska ljubavna avantura, već kao klasično zlostavljanje i manipulacija. Ištvan ima samo petnaest godina i u velikoj meri ne razume šta mu se događa.
Kasnije Ištvan odlazi u vojsku i pet godina provodi u Iraku, gde doživljava novo traumatično iskustvo. Potom odlazi u London gde radi poslove tipične za istočnoevropskog imigranta. Između ostalog, radi kao izbacivač u striptiz klubu, a zatim ulazi u posao privatnog obezbeđenja. Spletom okolnosti postaje vozač i telohranitelj veoma bogatih ljudi i počinje neverovatan društveni uspon.
Od mađarskog tinejdžera iz stambenog bloka i bivšeg pitomca popravnog doma Ištvan stiže praktično do sveta londonskih multimilionera.
A onda počinje njegov pad.
I sve to, a da nikada ne saznamo šta Ištvan zaista misli ili oseća. Soloj preskače ogromne delove Ištvanovog života i ne nudi klasičnu biografiju u kojoj bi nam objasnio kako ga je svaki događaj promenio.
Dijalozi su šturi, često svedeni na „dobro“ i „okej“. Novinar Gardijana naveo je da se ova potonja reč pojavljuje čak pet stotina puta. Pisac gotovo odbija da nam kaže šta Ištvan misli. Na stranicama njegove knjige nema dugih unutrašnjih monologa, nema psiholoških objašnjenja, nema fragmenata o traumama. Čak ni fizički izgled glavnog junaka nije detaljno opisan, tako da na kraju romana čitaoci dolaze u situaciju da osećaju kako ga veoma dobro poznaju, a da, istovremeno, nemaju pojma kako izgleda.
Što je, opet, apsurd jer Soloj svesno svodi Ištvana na telesno, na meso (otud ono Flesh iz naslova), želeći da prikaže kako izgleda život kao fizičko iskustvo, odnosno šta znači biti živo telo u svetu. Toliko je posvećen tom cilju da mu je i radni naziv romana bio onaj pod kojim je, docnije, i objavljen.
Za razliku od filma i televizije, koji sa lakoćom prenose scene nasilja, prednost književnosti je u tome što može daleko bolje da rekonstruiše subjektivno iskustvo. Ali šta kada je trauma kroz koju je prošao junak izazvala „kratak spoj“, te reči nestaju, a ostaje samo ono neverbalno?
Upravo zbog ovoga su praznine ono najbolje u romanu Flesh. Najdramatičnije postaje ono što nije rečeno. Ištvan nije čovek kome je unutrašnji svet oduzet, već junak čijim osećanjima čitaoci nemaju neposredan pristup. Zato, poput slepih, moraju da istražuju dodirom i tragaju za njegovim obličjem kroz postupke, ćutanje i praznine između događaja.
Piše: Milan Aranđelović