„Vedrana je otišla na područje bez signala“, pisalo je jednostavno na zvaničnoj Fejsbuk stranici hrvatske književnice.
Vest da je književnica, novinarka i kolumnistkinja Vedrana Rudan preminula, shodno veku u kome živimo, privukla je ogroman broj komentara na društvenim mrežama. Kao što je već postala tradicija, ispraćaj poznatih ljudi ni ovaj put nije mogao da prođe bez (pro)cenjivanja pokojnika.
Sadržina svakog nekrologa, kao i uvek, zavisila je od toga da li se osoba koja ga sastavlja slagala ili nije sa onim što su preminuli ili, u ovom slučaju, preminula izgovarali u javnom prostoru.
Međutim, u slučaju Vedrane Rudan nije bitno šta je govorila u javnosti. Procenjivati je kroz izrečeno je sasvim pogrešan način da se donese sud o osobi kakva je ona bila.
Vedrana Rudan je bila provokatorka. I to je jedino što je važno kada se ocenjuje njena uloga u komediji koja se zove životi poznatih. Vedrana Rudan koju javnost „dobro zna“ bila je, makar delimično, kreacija stvorena za potrebe medijskog nastupa. Ona je u javnom prostoru iznosila, ne obavezno ono što misli ili vrednosti koje baštini, već stvari koje će najviše isprovocirati cenjeni publikum. Iskusno je prozrela pravila komunikacije novog doba u kome je kvalitetna provokacija ono što privlači pažnju medija, a to, istovremeno, znači i veće interesovanje čitalačke publike za njene knjige (što je i bio konačni cilj).
Stavovi i vrednosti koje je negovala prava Vedrana Rudan nisu poznati javnosti, već, možda, samo njenoj porodici i bliskim prijateljima.
Tom karakteru provokatora nije bilo bitno šta kaže, sve dok to donosi najviše lajkova (ili hejtova, što je u ovakvim slučajevima potpuno isto).
Bila je oštroumna, britka, inteligentna, vešta sa rečima (što su zapravo osobine koje bi valjalo ceniti), pa joj provokacija nije bila teška.
Opet, njen izbor da se kroz provociranje izbori za komad medijskog neba jeste nešto po čemu bi je trebalo vrednovati. Ceniti i poštovati. Odlučila je da krene težim putem, onim strmim, namenjenim hrabrima, onima koji se ne boje da udare u srce tame ili da prodrmaju osinje gnezdo. Svesno je išla uz dlaku, tamo gde je lakše i udobnije ići niz. To što je bila žena na Balkanu (večno nastanjenom pernatim dinosaurusima i maljavim australopitekusima) čini njenu odluku hrabrijom.
Vedrana Rudan govorila je ono za šta je znala da će uznemiriti većinu, a ne dobiti masovan aplauz, činila je mediokritete ušuškane u balkansku močvaru i blato nervoznim, budila je ljude iz palanačke zombiranosti, davala je raspravama na dinamici, dizala tenzije i budila mrtve duše.
Prkosno i drsko, davala je sve od sebe da oživi balkansko društvo sahranjeno u feudalnom dobu.
Hrabrost, rečitost, britkost, inteligencija. To su stvari koje bi u javnosti trebalo istaći kada se govori o Vedrani Rudan, a ne ono što je govorila kako bi probudila uspavane duhove.
Piše: Milan Aranđelović