„Betmen efekat“ je psihološki fenomen u kome osoba lakše rešava teške zadatke i ima bolju samokontrolu ako se pretvara da je neko drugi, na primer superheroj poput Betmena.
Nešto slično, makar u kreativnom smislu, dogodilo se norveškom piscu, dramaturgu i muzičaru Frodeu Sanderu Ejenu kada je, u želji da napiše nešto drugačije i distancira se od dotadašnjih kreacija, uzeo umetničko ime Samuel Bjerk. Pisanje pod „betmenskim“ pseudonimom kasnije je opisao kao „oslobađajuće“ jer mu je davalo osećaj da može da piše šta želi, bez ograničenja koja je povezivao sa dotadašnjom karijerom.
Prvi kriminalistički roman koji je objavio pišući pod ovim imenom, Anđeo u šumi, odmah je postao bestseler koji je preveden na brojne jezike i koji je osvojio nekoliko književnih nagrada.
Kao i mnogi nordijski krimići, i Anđeo u šumi u središte priče postavlja dvoje istražitelja koji se veoma razlikuju po temperamentu, ali koji, uprkos svemu, odlično sarađuju. Mija Kriger je izuzetno intuitivna i inteligentna istražiteljka, psihološki ranjiva i opterećena ličnim traumama. Holger Munk je iskusniji, stabilniji i predstavlja svojevrsnu protivtežu njenom karakteru.
Nakon dva uspešna nastavka (Sova, Dečak koji je voleo jelene), Bjerk potom piše prednastavak Vuk kako bi, prema sopstvenom priznanju, dobio vremena da smisli šta će dalje uraditi sa glavnim junacima.
U sadašnjost se vraća petim romanom Ostrvo vrana, koji je u Srbiji, kao i ostale njegove knjige, u prevodu Igora Solunca, objavila izdavačka kuća Laguna.
Iako je naslov romana prepevan kako bi bio razumljiviji i „u duhu“ ranijih knjiga, inicijalni naslov je Hitra. U pitanju je stvarno norveško ostrvo u čijoj okolini Mija pokušava da pronađe svoj mir nakon što je dala otkaz u policiji. Tamo upoznaje devojčicu koja je zamoli da pronađe njenog devetogodišnjeg druga koji je nestao tri godine ranije. Mijina neformalna istraga postaće centar interesovanja cele zemlje kada na ostrvu bude pronađeno telo brutalno ubijene tinejdžerke. Ovaj zločin dovodi na ostrvo Holgera Munka i sada potraga za dečakom postaje deo istrage ubistva.
Paradoksalno, Ostrvo vrana istovremeno uspeva da bude jedna od najboljih i jedna od najslabijih Bjerkovih knjiga iz serijala.
Ranije priče su bile (pre)opterećene ličnim mukama centralnih likova, što je značajno usporavalo radnju koja se ticala same potrage za zločincima. Peta knjiga u najvećoj meri je lišena tereta prošlosti i dozvoljava ne samo junacima nego i priči i čitaocima da bez prepreka uživaju u samoj istrazi.
Sa druge strane, čini se da je Ostrvo vrana ovim pristupom izgubilo glavni adut ranijih knjiga jer su Holger i Mija postali suviše obični, gotovo dosadni. Ranije su Mijina autodestruktivnost, tablete, alkohol i psihološke traume bili važan deo karakterizacije. Ovde je ona daleko stabilnija, što je možda korak dalje u razvoju njenog lika, ali je na taj način izgubila svoju posebnost. Slično je i u slučaju njenog partnera.
Takođe, mračna, teška i mučna atmosfera, koja je bila jedno od ključnih obeležja prvih knjiga, ovde je izuzetno neupečatljiva. Čak i prva scenska konstrukcija mesta zločina, po kojoj je srpsko izdanje dobilo naslov i koja bi u ranijim romanima budila jezu i nelagodu, ovde ostaje bez pravog efekta i ubrzo postaje gotovo nevažna za dalji tok radnje. Pojedina poglavlja i sporedne narativne linije deluju kao da bi bez većih posledica mogle biti izostavljene. Takođe, mnoga poglavlja se završavaju istim trikom, telefonskim pozivom koji treba da napravi preokret. Ovo funkcioniše nekoliko puta, ali u knjizi koja ima devedeset i dva poglavlja zna da bude i preterano.
Opet, opisi prirode, ostrvljana, lokalnih tračeva i privrednog života vešto su utkani u istragu, te čitalac može da se oseća kao da je posetio ostrvo i da sve posmatra sa lica mesta.
Ton čitave priče je drugačiji nego ranije i, ako se uzme u obzir prednastavak kao neka vrsta međustanja, ne bi bilo neobično da autor nastavi u ovom, lagodnijem maniru, tipičnijem za brže, pitkije i „lakše“ trilere.
Ostrvo vrana verovatno predstavlja neobičnu prekretnicu u serijalu. Bjerk je svoje junake oslobodio velikog dela tereta koji su vukli kroz prethodne romane i time priči dao više prostora da diše, ali je zajedno sa tim teretom nestao i deo njihove osobenosti. Rezultat je možda najpitkiji i najbrži roman o Miji Kriger i Holgeru Munku, ali ne nužno i najupečatljiviji. Ipak, dovoljno je vešto konstruisan i uzbudljiv da pokaže da ovaj istražiteljski tandem ima svoju budućnost u književnosti.
Piše: Milan Aranđelović