U drugom nastavku feljtona fokus se seli sa Istrefovog prvog susreta sa posleratnim Beogradom na jednu od najvažnijih lokacija u romanu „Prijatelji“ – kuću Hadžislavkovića na Kosančićevom vencu 7. Kod Selenića, kuća nije samo arhitektura, nego ključni element predstave Beograda. To je prostor u kojem se vidi prelaz grada iz turskog u austrijski, iz XIX veka u XX, iz građanskog u socijalističko doba, a istovremeno i prostor u kojem se lome lične sudbine junaka.
Već u uvodu, kroz pismo Vladana Hadžislavkovića, kuća se postavlja kao tema od posebne važnosti. „O kući, rode, hoću da ti pojem“, piše on Istrefu Veriju, jasno stavljajući do znanja da će upravo zidovi, podovi, tavanice i odžaci ove građevine biti jedan od glavnih svedoka i tumača beogradskog života. Vladan insistira da ne piše „pesmu starostavnu“ ni ushićenu elegiju, nego o „pravoj kući od cigala i maltera, sandal-drveta i pregrada lesonitskih, orahovine i tesana kamena, mojoj kući što me, oronula, umornog okružava svojim sobama, tavanom i podrumima“.
Selenić kuću postavlja u istorijski kontekst Beograda 19. veka. Njen prvobitni graditelj, Milić Hadžislavković, gradi je ambiciozno i raskošno, u skladu sa tadašnjim previranjima u ukusu i identitetu grada. „Kuća je polako rasla pred Milićevim kosim crnim prorezima“, piše Selenić, opisujući složen proces gradnje u kojem se ukrštaju različiti stilovi. Milić želi šest velikih prozora prema ulici, „po austrijski“, sa pet okruglih stubova koje obrađuje kamenorezac Šević iz Novog Sada. Iza tog reprezentativnog zida, međutim, nalazi se „čudan splet prostorija“ nastao po njegovom nahođenju, uz uporno protivljenje inženjera, barona Kodrona.
Zgrada meša turski i evropski stil, što je simbolički prikaz Beograda tog vremena. U njenom sastavu nalaze se i „odžaklija u obliku slova T“, i veliki gostinski selamluk, ali i dodatak koji odskače od svih pravila: „nekakav doksat ograđen staklom i sav išaran alegorijskim slikama po ugledu na sobu Tefterič u Miloševom Topčiderskom konaku“. Selenić ovakav spoj opisuje rečenicom koja sažima dvostruku prirodu grada: „Turska bula sa rokoko šeširom.“
Kada je kuća bila završena, postala je jedno od najzanimljivijih zdanja u starom Beogradu. „I bi kuća gotova – čudo najveće s kraja četvrte decenije veka“, piše Vladan, navodeći da su ljudi nedeljom „svi udesno kreću da bi prošli pored zdanja gospodarevog Milića“. Unutrašnjost je bila još raskošnija od spoljašnjosti: „žuta kao dukat daska po podu velike sobe, sva zastrta skupocenim persijskim i anadolskim ćilimima“, drvorezbarena tavanica, šareni friz u krug, „blistava crvena vrata od anadolskog drveta“. Tek kada pristigne nameštaj „u austrijskom rokoko stilu iz Beča“ i ploče za amam iz Carigrada, kuća konačno dobija identitet koji spaja orijentalni i evropski duh starog Beograda.
Krajem 19. veka kuća doživljava novu transformaciju, ovu put zahvaljujući prababi Dragi Hadžislavković. Ona racionalizuje prostor, uvodi praktičniji raspored i modernizuje instalacije. „Dve velike sobe ostavila je u starom obliku, ali je desnu polovinu kuće iz osnova izmenila“, piše Selenić, dodajući da je uvela struju i vodovod, prezidala prostorije i prilagodila kuću standardima grada s kraja veka. Tako je zgrada 1893. godine dočekala „u stanju pune usaglašenosti sa civilizacijskim mogućnostima Beograda“.
Nakon Prvog svetskog rata kuća ponovo vaskrsava. Razrušena granatama, napuštena tokom okupacije i tek delimično sanirana, postaje predmet renoviranja Vladanovog dede, Dimitrija. Selenić prikazuje ovu obnovu kao čin posleratnog entuzijazma: „Fasada je ponovo izgipsana i ofarbana, vodovod proširen, veliko kupatilo napravljeno, kaljeve peći u svim sobama sagrađene, zidovi premalani, drvenarija lakirana, parket udaren, nova vrata od crvenog mahagonija napravljena“. Kuća tada dobija „blesak kakav nikad ranije nije poznavala“.
U svemu ovome, kuća na Kosančiću nije samo fizička struktura, već i simbol Beograda kao grada koji neprestano menja lice, ali uvek zadržava tragove prethodnih slojeva. U jednom objektu objedinjeni su orijentalni rasporedi, klasicistička fasada, socijalistički prepravci i posleratne obnove. Kuća funkcioniše kao mikroistorija prestonice, pokazuje kako se Beograd gradio i rušio, kako je preživljavao ratove, promenе režima i promene generacija.
Za Istrefa Verija, koji će u narednom delu romana u nju ući kao gost Vladana Hadžislavkovića, kuća predstavlja prelaz iz anonimne beogradske spoljašnjosti u intimni prostor grada. Ona je mesto na kojem se prvi put suočava sa drugačijim građanskim svetom, sa njegovim pravilima i ritualima. Kuća je takođe okvir koji će oblikovati odnos Vladana i Istrefa, kao i mesto na kojem će se dalje razvijati tema „dva kraljevstva“ sa početka romana.
U sledećem nastavku biće prikazano kako se ova raskošna kuća, nekada simbol građanske stabilnosti, tokom posleratnih godina pretvara u opštežiće, zajednički prostor u kojem se mešaju sudbine, navike i konflikti ljudi pristiglih iz različitih krajeva zemlje, čime Selenić precizno dokumentuje urbanističku i socijalnu transformaciju Beograda u drugoj polovini 20. veka.
Piše: Milan Aranđelović
