Roman Pismo/glava Slobodana Selenića često se čita kao priča o političkim podelama i sudbini jedne beogradske građanske porodice u posleratnoj Jugoslaviji. Međutim, jednako snažan sloj ovog romana jeste prikaz grada. Beograd u ovom delu nije samo pozornica radnje već prostor u kojem se vidi istorija jednog društva. Ulice, zgrade, kafane i stanovi u romanu čuvaju tragove sveta koji nestaje i istovremeno pokazuju kako politički lomovi menjaju svakodnevni život.
Na samom početku romana Selenić daje široku panoramu grada. Pripovedač prolazi kroz različite delove Beograda, posmatra ulice, prolaznike i izloge radnji. Grad se pojavljuje kroz sliku „praznih i sivih beogradskih ulica“ i „prašnjavih i retkih izloga“. Takav Beograd nije bogata prestonica već, kako pripovedač kaže, „prazan i prljav Beograd, siromaška prestonica moje seljačke zemlje“. U toj slici grada vidi se i njegova energija. Tramvaji su prepuni ljudi, gimnazijalke izlaze iz škola, a demonstranti viču „Mi smo Titovi – Tito je naš“. Grad je pun pokreta i glasova, ali je istovremeno i siromašan i pomalo zapušten.
Nasuprot toj slici stoji sećanje na predratni građanski Beograd koje čuva Zlata. U njenoj svesti grad je prostor elegancije i stabilnosti. Ona pamti „drvene kocke kolovoza kod Spomenika u ulici Miloša Velikog“, stare gradske šetnje i prizore iz vremena kada je gradski život imao jasna pravila. U njenom sećanju pojavljuju se slike porodica koje nedeljom izlaze u grad, deca koja šetaju sa roditeljima i gradske promenadе koje su činile ritam svakodnevice.
Jedna od upečatljivih slika tog sveta jeste zoološki vrt koji je bio „prepun devojčica u haljinama od organdina i dečaka u matroskim odelima“. Taj prizor govori o društvu koje je imalo svoje rituale i svoju građansku kulturu.
Posebno mesto u toj slici grada imaju kafane. U romanu one predstavljaju važna mesta urbanog života. Mažestik je jedno od takvih mesta i u romanu dobija gotovo simboličnu dimenziju. Pripovedač govori o „jedinstvenom mirisu konjaka, ruskog čaja, kapucinera i vanilin šećera“ koji ispunjava prostor kafane. Taj miris predstavlja atmosferu starog građanskog Beograda.
Rat međutim potpuno menja izgled grada. Grad koji je nekada bio prostor sigurnosti i stabilnosti pretvara se u mesto oskudice. U radnjama se pojavljuju improvizovane zamene za robu koja više ne postoji. Tako se prodaju „štofovi od koprive“ i „cipele od mušeme i drveta“. Ljudi stoje u dugim redovima za hranu, često loše obučeni i iscrpljeni svakodnevnim nedostatkom.
Pripovedač opisuje ljude koji čekaju u redovima „nogu uvijenih u krpe, sa novinama ispod ofucanih zimskih kaputa“. Grad postaje prostor preživljavanja u kojem svakodnevni život više nema sigurnost kakvu je imao pre rata.
Rat menja i funkciju gradskih prostora. Zgrade koje su nekada bile deo kulturnog i političkog života grada postaju deo okupacionog sistema. Tako pripovedač konstatuje da „Pravni fakultet više nije bio Pravni fakultet“. Isto se dešava i sa drugim važnim mestima u gradu. „Dvor više nije bio Dvor“, a čak ni kafane ne zadržavaju svoju staru ulogu jer „Mažestik više nije bio Mažestik“.
Ove kratke rečenice pokazuju koliko su rat i okupacija promenili strukturu grada. Prostor koji je nekada bio simbol građanskog života pretvara se u mrežu administracije, vojske i kontrole.
Nakon rata grad se ponovo menja, ali se ne vraća na staro. Posleratni Beograd nosi tragove razaranja i političkih promena. Zlata sve jasnije shvata da grad koji pamti više ne postoji. U jednom trenutku ona dolazi do zaključka da više nema „starog, bogatog i ugodnog Beograda“.
U jednoj od najupečatljivijih metafora u romanu grad dobija gotovo fizičku dimenziju. Beograd je opisan kao „matora raga klecavih kolena“ koja je „izrovana demom i uzengijom“, sa „ranama koje skupljaju muve“. Ta slika pokazuje koliko su rat i istorijski lomovi promenili ne samo izgled grada već i njegov duh.
Selenić kroz takve opise pokazuje da istorija ne razara samo živote pojedinaca već i sam prostor u kojem ljudi žive. Ulice, zgrade i gradske četvrti postaju mesta na kojima se vidi raspad jednog društvenog sveta.
Beograd u romanu Pismo/glava prolazi kroz isti proces kroz koji prolaze i njegovi stanovnici. Od građanske elegancije i stabilnosti, preko ratnog razaranja i siromaštva, do posleratnog grada koji pokušava da pronađe novi identitet.
Zato je ovaj roman istovremeno i priča o jednom gradu koji pamti svoju prošlost. Ulice, mirisi i zgrade koje Selenić opisuje čuvaju tragove sveta koji je nestao. Beograd u Pismu/glavi ostaje prostor u kojem se vidi kako istorija menja lice jednog grada i kako iza svakog njegovog trga, kafane ili ulice stoji priča o vremenu koje je nepovratno prošlo.
Piše: Milan Aranđelović
