U ovom nastavku feljtona fokus se seli sa zajedničkog, prenatrpanog opštežića na nešto sasvim drugo: na unutrašnje prostore kuće na Kosančićevom vencu 7 i na to kako se preko soba, hodnika i privremenih utočišta formira Istrefovo razumevanje Beograda. U „Prijateljima“ kuća Hadžislavkovića nije samo arhitektonski okvir već mapa Beograda u malom, sa svim njegovim slojevima, pregradama, pukotinama i ritualima. Selenić vrlo precizno pokazuje kako jedan došljak iz „kraljevstva od kamena“ ulazi u „kraljevstvo od kuća“ ne kroz grad, nego kroz kućne prostorije.
Prvi prostor koji pripadne Istrefu nije Vladanova soba, niti ijedan deo starog građanskog trakta, već mali, neugledni sobičak koji više liči na skladište. Selenić ga opisuje bez ulepšavanja: „Eto, to je sobа – reče Vladan kada su ušli, otvarajući vrata i pokazujući dečaku visoku, tri metrа dugačku i dva široku prostoriju, pretrpanu raspadnutim stolicаmа, foteljama iz kojih štrče spiralne žice i crevasto se izliva morska trava; praznim kutijama, povezanim svežnjevima predratnih izdanja Politikinog Zabavnika, položene merdevine prislonjene uza zid…“ U toj prostoriji, koja više prikazuje siromaštvo poratnog Beograda nego ijedna ulica, Istref oseća nelagodnost koju ne ume da imenuje. To je prvi put da dobija svoj prostor u „drugom kraljevstvu“, ali i prvi put da oseti koliko je to kraljevstvo strano i hladno prema njemu.
Nakon tog prvog susreta sa kućom, Vladan ga uvodi u drugi deo, onaj koji će za njih dvojicu postati glavni oslonac života – odvojeni, sakati deo kuće, sačuvan od gužve u dvorištu i od stalnog priliva novih stanara. Njihovo „kraljevstvo“ obuhvata sporedni ulaz, devojačku sobu, malu kuhinjicu formiranu u trapezoidnoj prostoriji i, na kraju, Vladanovu veliku sobu. Selenić objašnjava tu arhitektonsku logiku: „Da bi stigao do Vladanove sobe, Istref je kroz hodnik ispred svoga sobička morao niz dva stepenika sići u malu prostoriju oblika nepravilnog trapezoida… Jedan ugao uskog i visokog prozora nije bio zastakljen, već zatvoren šperpločom kroz koju je prolazio čunak. Zidovi su potklobučeni i masni od pare.“
Tek kada Istref ulazi u Vladanovu sobu, otkriva prostor koji će u njegovom sećanju ostati gotovo mitski. To nije soba kakvu je upoznao na početku, niti ona u kojoj kuća živi kao opštežiće. To je prostor koji u njegovom doživljaju raste u pravu dvoranu: „Prizor je bio takav da je izđiklalom i promrzlom dečaku, mada ga je očekivao, ipak uvek iznova oduzimao dah.“ Soba je dugačka, polumračna, puna nameštaja koji njegov pogled odbija, jer postoji samo jedna tačka koja privlači svu pažnju: „Žuta svila Vladanovog halata na kardinalcrvenom somotu beržere ispod jakog svetla što ga štelampa baca po tom delu prostora, ostavljajući ostalo u raznim nijansama polumraka.“ Selenić ovaj prostor opisuje kao svojevrsnu intimnu katedralu: „U dnu polumračne katedrale, zlatni oltar kroz šareni vitraž suncem obasjan.“
Istref, koji je došao iz sveta u kojem se boravi na vetrometini među kamenim liticama i ovcama, sada stoji u sobi koja ima „visoke zastakljene ormare sa knjigama“, „veliku kaljevu peć, pravu keramičku kulu“, i sto sa „lavljim šapama“ okružen stolicama istog stila. To je prostor koji ga istovremeno i plaši i očarava, jer je to prvi put da vidi unutrašnjost Beograda koja pripada kulturi, bogatstvu i tradiciji.
Poslednji deo ovog članka donosi jednu od najintenzivnijih scena u romanu – Vladanov prolazak kroz noćni Beograd nakon krvavog događaja. Beograd tada postaje mračna, tiha pozornica, grad koji ga pušta da prođe, ali ga posmatra bez ijedne reči. Selenić opisuje taj Beograd kao „mrcinu prepolovljenih četvorospratnica, razrovane kaldrme, krivih potleušica, turskih pečurki zaostalih od poslednje istorijske kiše“. Vladan bira rutu kroz male ulice i polumračne parkove: Topličin venac, Caricu Milicu, Prizrensku, Lominu, Balkansku, Birčaninovu, Tiršovu, Deligradsku, Pasterovu. Negde u Karađorđevom parku čuje „komešanje u žbunju“. U Jug Bogdanovoj vidi kolonu ruskih vojnih kamiona, „mrtvu, napuštenu u noći“. Mesec se pojavljuje iza oblaka, obasjava čoveka „krvavog, sa koferom u jednoj, sabljetinom u drugoj ruci“. Selenić piše da tada Vladan postaje nevidljiv: „Mefistofeles koji po obavljenom ritualu prestaje da se razlikuje od mraka.“
U završnom nagoveštaju, Vladan oseća da će se jednoga dana čitav grad trgnuti zbog njegovog nestanka: „Poverovah da će jednoga dana nad celim mojim gradоm odjeknuti strašna vest: Nestaо je Vladan! Kao kuga lebdi nad Beogradom!“
U tim prizorima, Selenić pokazuje kako se Beograd doživljava iznutra: kroz prostor u kome se živi, kroz putanje kojima se kreće, kroz tihu napetost noći i osvetljene tačke koje čovek bira kao uporišta. Za Istrefa, to su prvo tesna, hladna skloništa u kući; za Vladana, soba u kojoj pokušava da zadrži red i dostojanstvo; a za grad, ulice koje jednako prihvataju i skrivaju njihove strahove. Upravo u spoju ta tri prostora, sobe, kuće i grada. otvara se jedan od ključnih slojeva „Prijatelja“: Beograd kao mesto u kome se privatni život i istorijski trenutak neprekidno prepliću.
U narednom članku biće reči o tome kako se odnos između Istrefa i Vladana menja pod tim okolnostima i na koji način Beograd utiče na razvoj njihovog prijateljstva.
Piše: Milan Aranđelović
