Veliku pažnju javnosti privukla je izjava čuvenog glumca Meta Dejmona koji je rekao da Netfliks traži da se „radnja ponovi tri ili četiri puta kroz dijalog“ zato što su ljudi na telefonima dok gledaju film. Po njegovim rečima, važne informacije se često izgovaraju naglas umesto da budu prikazane vizuelno, kako bi ih pratili i gledaoci koji nisu potpuno fokusirani.
Iako je Netfliks negirao ove tvrdnje, a čelnici ove kompanije rekli da ne postoji nikakvo pravilo o ponavljanju radnje i da poštuju inteligenciju publike, javljaju se brojna svedočenja ljudi iz industrije da se sadržaj sve više prilagođava publici koja gleda serije i filmove dok paralelno koristi telefon.
Iako i dalje nema zvanične potvrde da ovo pravilo postoji, makar ne u pisanoj ili zvaničnoj formi, u modernim filmovima, a još češće u serijama, primećuju se obrasci gde likovi ponavljaju ono što publika već zna, misterije se često dodatno objašnjavaju, dijalog služi kao svojevrsni „podsetnik“ za gledaoca, a scene se završavaju jasnim rezimeom onoga što se upravo dogodilo.
Da li je moguće da i knjige pate od fenomena „second-screen viewing“ (gledanje uz drugi ekran)? Sudeći po knjizi Ubistvo u Parizu, koju je nedavno u prevodu Branislave Radević-Stojiljković objavila izdavačka kuća Laguna, čini se da je ovo i te kako moguće.
Nakon prilično anemičnog i konfuznog prvenca Ana O, Britanac Metju Blejk napisao je roman u kome se nastavlja autorovo interesovanje za teme sećanja, identiteta i nepouzdanosti ljudskog uma.
Glavna junakinja je doktorka Olivija Fin, stručnjakinja za proučavanje pamćenja. Jednog dana dobija poziv iz Pariza u kome je istražitelj obaveštava da se njena baka Žozefina Benoa, slavna slikarka koja pati od demencije, pojavila u čuvenom hotelu Lutecija i priznala ubistvo koje se navodno dogodilo pre više decenija. Olivija kreće u potragu za istinom, a priča se odvija paralelno u savremenom Parizu i u 1945. godini, neposredno nakon oslobođenja Francuske.
Jedna od centralnih tema romana jeste pitanje koliko su naša sećanja pouzdana i da li je moguće potisnuti ili izmeniti traumatične događaje.
Osim što Blejk ponavlja motive iz svog prethodnog romana, kao što su nepouzdano sećanje, psihološke manipulacije, tajne iz prošlosti i veliki završni obrt, možda je najveći problem repetitivnost.
Zaplet je prilično tanak i, kako bi jednu priču od sto strana raširio na više od tri stotine stranica, autor primenjuje Netfliksovo nepisano i nezvanično pravilo. U romanu se neprekidno ponavljaju iste stvari. To rade pripovedač i junaci kako tokom unutrašnjih monologa tako i dijalozima. Da stvar bude dosadnija, ponavljaju se stvari koje nisu toliko ili uopšte bitne za sam razvoj radnje.
Tako o mnogim sporednim junacima, od kojih mnogi deluju kao zalutali i nepotrebni, saznajemo šta vole da jedu, o čemu su maštali kada su bili mali, kako vežbaju u teretani… A ništa od ovoga ne doprinosi zapletu.
Glavni junaci nisu prošli nimalo bolje jer je veoma teško uspostaviti emocionalnu vezu sa njima. Iako su njihove traume opisane, one nisu proživljene, pa otkrića nemaju željeni emotivni efekat.
Autor često ni ne dopušta da čitalac sam zaključi stvari. Umesto da junakinja postepeno otkriva misteriju, informacije joj se, poput mnogih Netfliksovih serija, često saopštavaju kroz razgovore ili duga objašnjenja drugih likova. Zbog toga se stvara utisak da se čitaocima priča „prepričava“ umesto da se odvija.
Priča je u velikoj meri predvidljiva. Glavni identitetski obrt i ključne veze između likova postaju očigledni već na polovini romana jer priča i nije predviđena da „traje“ preko tri stotine stranica.
Prava radnja počinje da se odvija tek u poslednjoj četvrtini romana, dok je većim delom roman zapravo porodična drama i priča o traumi i sećanju.
Najveći paradoks romana jeste to što govori o nepouzdanosti sećanja, a istovremeno se ponaša kao da čitalac ne može da zapamti ono što je pročitao pre dvadeset stranica. Zato što se iste informacije vraćaju iznova i iznova, često bez ikakvog novog značenja ili ugla posmatranja, posle izvesnog vremena stvara se osećaj zamora.
Ako je Netfliks zaista stvorio poetiku u kojoj se važne informacije ponavljaju kako bi ih registrovali gledaoci zagledani u telefone, onda je Ubistvo u Parizu možda njen književni ekvivalent. Roman se ponaša kao da očekuje da će čitalac svakih nekoliko minuta tokom čitanja knjige, skrolovati društvene mreže i propustiti ono šta je upravo pročitao. Problem je samo u tome što čitanje knjiga još uvek ne funkcioniše na taj način.
Piše: Milan Aranđelović