Džilijan Anderson je po prvi put pročitala knjigu „Moj tajni vrt“ tokom priprema za ulogu terapeutkinje doktorke Džin Milburn u televizijskoj seriji „Seksualno obrazovanje“. U želji da izleči osećaj srama, krivice ili konfuzije koji mnoge žene osećaju zbog svojih seksualnih fantazija, i da pokaže da svi ljudi, bez obzira na pol, imaju unutrašnji svet želja, Nensi Frajdej je zamolila žene iz celog sveta da joj u pismima otkriju svoje tajne žudnje. Ideja da i žene imaju skrivene želje i da su, na koncu, seksualna bića, toliko je užasnula deo javnosti da je ova knjiga zabranjena u Irskoj, dok se u ostalim delovima planete čitala krišom i skrivala ispod jastuka.
Tokom svog prvog susreta sa ovom knjigom, popularna glumica se zapitala koliko su se želje i fantazije promenile tokom pet decenija koje su protekle. Na predlog svoje agentkinje, zamolila je žene širom sveta da joj, potpuno anonimno, pošalju svoje skrivene fantazije, one o kojima ne govore naglas.
Bojazan da neće prikupiti dovoljno građe brzo se raspršila i pred okončanje roka pristigla pisma su brojala preko 800.000 karaktera. Bilo bi potrebno deset tomova i hiljade stranica da sve bude objavljeno, te je za konačnu verziju odabrano sto sedamdeset četiri priče.
Za razliku od stereotipa koje je moguće videti u pornografiji, ove priče pokazuju da je ženska mašta živopisna i kreativna. Fantazije znaju da variraju od potpuno neobičnih do onih koje se tiču svakodnevnih situacija. Tako jedna žena sanja kako joj neko daje čokoladu, druga ima erotsku fiksaciju na kvaku od vrata u kancelariji, a treća voli da piški u krevetu.
Priče su tematski organizovane, a svako poglavlje započinje uvodom Džilijan Anderson.
Iako je tokom čitanja ispovesti, zbog samog izbora teme, teško skinuti osmeh sa lica, emocije koje provejavaju često su suprotstavljene. Smenjuju se, a nekada i naporedo postoje, osećaj radosti i sreće, ali i emocije tuge i gorčine. Raduje to što žene koje pišu dopuštaju sebi da maštaju u raznim pravcima, ali istovremeno rastužuje što većina toga ostaje neostvarena, a naročito neizgovorena. Naravno, na neke od želja zakonodavac ne gleda sa odobravanjem, mogu da ugroze zdravlje ili ih je tehnički nemoguće ostvariti, ali tužno je što neke fantazije, koje nisu ni nemoguće ni teške, ipak žive sputane, kao da je u pitanju seks sa vanzemaljcima. Nestašnost maštarija prepliće se sa osećajem uskraćenosti i zarobljenosti. I stravične tišine koja odjekuje.
Rastužuje i to što je očigledno da su mnoge priče svesno cenzurisane od strane autorki dok su ih pisale. Žene su često same sebe opravdavale ili davale objašnjenja koja su umanjivala originalnost i snagu priča.
Iako smo danas društveno otvoreniji, postoje očigledni kulturni pritisci da „uređujemo“ svoje fantazije, posebno kada one ne pristaju lako uz norme i standarde današnje liberalne kulture.
Takođe je porazno po naše društvo što je knjiga objavljena 2024. godine mnogo više cenzurisana nego uzor iz 1973. „Moj tajni vrt“ je pretrpeo mnogo manje intervencija priređivača, neposredniji je, a našla su se i poglavlja o incestu i drugim ekstremnim temama koje danas, očigledno, ne mogu da budu objavljene u ovakvom formatu.
Iako bi se činilo da su priče repetitivne, što bi čitanje učinilo dosadnim, uopšte nije tako. Pravi dragulj ove knjige ne skriva se u erotici, već u psihologiji. Knjiga je zanimljiva sa psihološke strane jer priče više govore o stvarnim emocijama, samoći i konfliktima nego o fantazijama kao takvim. Ispovesti otkrivaju mnogo više o emocionalnim životima žena nego što bi se očekivalo i pružaju psihološku dubinu koja prelazi granice obične erotske zbirke.
Na kraju, Džilijan Anderson u knjizi nudi i jednu vrstu igre. Otkriva da je svoju fantaziju sakrila među ostalima, anonimno, pozivajući čitaoce i novinare tabloida da pokušaju da je prepoznaju.
Ali možda je pravo pitanje manje zabavno i mnogo važnije. Zašto nam je lakše da tragamo za tuđom fantazijom nego da izgovorimo sopstvenu?
„Želja“ nije knjiga o onome što žene žele u krevetu, već o onome što ne izgovaraju naglas. A tišina koja iz tih ispovesti izbija možda je najprecizniji portret savremene slobode. One koja je, navodno, garantovana, ali retko proživljena.
Piše: Milan Aranđelović
Izvor: Optimist