Zubi su, kako piše autorka Džijanan Čijen za The Millions, inherentno komični. Čak i kada nekoga boli zub, ljudi se bez griže savesti smeju njegovom otečenom licu. Ona primećuje da nije kao da ćeš umreti. Upravo ta bezopasnost čini zube pogodnim sredstvom za humor. Čijen se priseća ljubavne pesme sa stihom koji glasi otprilike: „Ne znam šta mi zadaje veću bol, ti ili moji zubi.“
Ali problemi nastaju kada se zubima pridaju duboki simbolički slojevi. Kao metafora, oni deluju isuviše trivijalno da bi nosili težinu ozbiljne književnosti.
Autorka se osvrće na Andersenovu parabolu „Tetka Zubobolja“ iz 1872. godine. U njoj mladi pesnik pati od loših zuba, sve dok mu misteriozna figura nalik muzi ne ponudi dogovor. Ona će ga izlečiti, ali će zauvek izgubiti sposobnost pisanja poezije. On pristaje i Andersen želi da uporedi stvaralački bol sa zuboboljom. Čijen primećuje da je u devetnaestom veku zubobolja mogla biti fatalna, dok danas nije naročito važna, pa odluka mladog pesnika iz savremene perspektive deluje zagonetno.
Slično tome, u priči „Stomatologija i sumnja“ Džona Apdajka iz 1955. godine student teologije doživljava epifaniju u zubarskoj stolici. Uplašen da bi mu anestezija mogla oslabiti veru, razmišlja o božjoj volji, patnji i navodnoj božjoj ravnodušnosti prema ljudskoj nesreći. Čijen smatra da stomatološka intervencija deluje isuviše obično da bi izazvala tako snažno otkrovenje, i da je možda upravo to poenta. Mladić je toliko naivan da mu i najmanji događaj deluje kao duhovno prosvetljenje. Sve se dešava u njegovoj glavi, dok stomatolog ostaje samo dekorativna figura. Priča se završava razmišljanjem o misli teologa Ričarda Hukera: „Dozvoljavam da smo skloni da ostavimo Boga, ali da li je Bog jednako spreman da ostavi nas.“ Čijen priznaje da bi ova rečenica trebalo da deluje prodorno, ali nju ostavlja ravnodušnom, baš kao i stomatologa u priči.
Zubi su, zaključuje ona, previše eksplicitni i nedostaje im suptilnost koju velika književnost zahteva. Ako je roman „Bele zubi“ Zedi Smit snažno delo, onda su zubne metafore ujedno pokazatelj autorkine tadašnje nesigurnosti. Kao da želi da studentima književnosti pruži očigledne simbole za tumačenje. Čijen navodi primer Klare Bouden, koju Arči Džons smatra najlepšom ženom koju je video, da bi tek kada se nasmeje primetio da ima iskrivljene zube. Autorka objašnjava da je i sama imala takve zube kao tinejdžerka i da oni menjaju čitav izraz lica, pa joj je nejasno kako lik nije to primetio ranije.
oš veći problem, prema Čijen, nastaje kada Zedi Smit koristi „kanal korena“ kao metaforu za povratak imigranata svojim kulturnim korenima. U stomatologiji je kanal korena zapravo medicinski zahvat kojim se leči teško oštećen ili truo zub. U romanu, međutim, truljenje zuba često nosi moralne konotacije, pa ta metafora, umesto da bude jasna, ulazi u sukob sa drugim simbolima u knjizi.
Neki autori ipak uspevaju da iskoriste antipoetičnost zuba. Kritičar Majkl Redgrejv je još 1929. godine zube nazvao „anti poetičnim“, što Čijen vidi kao potencijal a ne kao slabost. Kao pozitivan primer navodi roman Džožue Ferisa „Ustati opet u pristojan sat“ iz 2014. godine, gde su zubi prikazani uz predmete savremenog života poput konca za zube, navijačkih suvenira i mobilnih telefona. Glavni lik, uspešan zubar, oseća da njegov život nema svrhu, pa se banalnost zuba preslikava na opštu banalnost savremene egzistencije. Na prvoj stranici zamišlja svoje pacijente kako kod kuće uzimaju konac i pitaju se kakav je smisao uopšte u tome. Čijen smatra da Feris uspeva tamo gde je Apdajk zakazao, jer banalnost čini smisaonom kroz kontekst savremenog života.
Ipak priznaje da neki čitaoci mogu doživeti Ferisov roman kao „previše stvaran“, poput ulaska u muzej koji izgleda kao dnevna soba, gde je poenta da je sve satirično, ali se čovek ipak pita zašto je došao.
Andersen i Apdajk imali su komplikovan odnos sa sopstvenim zubima, pa Čijen pretpostavlja da su u svojim pričama tražili neku vrstu olakšanja. Ipak zubi ostaju nesavršena metafora, previše svakodnevna da bi bila tragična i previše površna da bi bila duboka. Čijen završava rečima da još uvek čeka prvi veliki doprinos dentalnoj književnosti i time ostavlja otvorenu mogućnost da neko jednom pretvori ovu trivijalnu temu u nešto iznenađujuće veliko.