Priča da je kraljica Elizabeta I bila preobučeni muškarac je jedna od mnogobrojnih teorija zavere i legendi koje kruže o njoj.
Kraljica Elizabeta I Tjudor, poznata i kao “kraljica devica” ili „devičanska kraljica“, bila je ćerka kralja Henrija VIII i Ane Bolen. Vladala je Engleskom od 1558. do 1603. godine i smatra se jednom od najznačajnijih vladarki u istoriji Engleske. Tokom svoje vladavine Elizabeta je načinila dubok trag istoriji, ostavljajući iza sebe stabilnu i prosperitetnu zemlju. Kultura, filozofija u umetnosti doživele su procvat. Koliko je kraljica Elizabeta značajna vidi se i po tome što je čitav period u istoriji nazvan upravo po njoj – elizabetansko doba.
Istorija ju je upamtila kao jednu od najmoćnijih žena. Osim što nije bila u pitanju žena. Tako barem tvrdi jedna legenda.
Kao i mnoge priče iz tog doba i ova započinje epidemijom kuge. Kralj Henri je i inače bio poznat kao veoma oprezna osoba kada je zdravlje u pitanju. Toliko je bio paranoičan da je od lekara tražio da ga gotovo svakodnevno pregledaju.
Ovu brigu preneo je i na svoje dete, te na prvu vest o epidemiji, desetogodišnju Elizabetu, šalje iz Londona na selo.
Tako mala princeza stiže u Bisli. Društvo joj prave dadilja Ket Ešli i staratelj Tomas Pejn. Priča dalje veli da je devojčica pobegla od kuge, ali da je posle bolesti ipak preminula. Da stvar bude gora, preki i osvetoljubivi kralj Henri je odlučio da poseti svoju ćerku. Dadilja i staratelj, u strahu od kraljevog gneva jer nisu sačuvali život njegove ćerke, odlučuju se za nešto što su mislili da će biti jednokratna prevara.
Uzaludno su pokušali da u selu pronađu devojčicu koja sličnih godina i približnog izgleda preminule princeze. Ne nalaze devojčicu, ali nalaze dečaka.
Da stvar bude bolja po nesrećne sluge, riđokosi dečak Nevil imao je nežne, gotovo ženske, crte lica i njegovi pokreti su bili prilično feminizirani. Prevara je uspela, ali je sada sve otišlo tako predaleko da je Nevil zauvek morao da ostane u svojoj ulozi.
Ovo bi objasnilo mnoge neobične stvari iz Elizabetinog života, poput nanošenja debelih slojeva šminke na lice, perika kao i nošenja mnogih slojeva garderobe kako bi se prikrio nedostatak ženskih atributa. Njen imidž „devičanske kraljice“ svakako je bio plodno tlo za ovakvu teoriju.
Poznato je i da je Elizabeta bila veoma zaštitnički nastrojena kada je u pitanju njeno telo. Izbegavala je lekarske preglede koliko je mogla, a samo nekolicina lekara je zaista imala pravo da joj, uopšte, i priđu. Tome bi trebalo dodati i to da je zabranila da nakon njene smrti obave obdukciju tela. U svojim čuvenim govorima hvalila se da ima srce i stomak kralja.
U celoj ovoj priči postoji samo jedna mala sitnica koja čitavu konstrukciju ruši kako da je kula od karata.
Naime, ova legenda se prvi put spominje tek početkom dvadesetoga veka. A za nju je „odgovoran“ tvorac romana Drakula Brem Stoker.
„Otac“ najčuvenijeg vampira i istoriji je u to vreme radio i kao asistent glumca Henrija Irvinga. U potrazi za kućom na selu koju je Irving želeo da kupi, Stoker je dospeo u selo Bisli. Tamo je prisustvovao proslavi Prvog maja gde je video dečaka obučenog u žensku odeću iz doba kraljice Elizabete koji je igrao ulogu „Kraljice Maja“.
Duboko verujući da iza svakog običaja postoji istinit istorijski događaj, počeo je da se raspituje kod lokalnih meštana o ovome. Tada je čuo priču o dečaku Nevilu koji je postao kraljica iz dinastije Tjudor.
Barem je tako napisao u knjizi Famous Imposters koju je objavio 1910. godine. U poglavlju Dečak iz Bislija Stoker iznosi teoriju da je dečak sin koji je vojvoda od Ričmonda imao sa Meri Hauard. Kako je vojvoda bio nezakonit sin Henrija VIII to bi objasnilo, zapravo rođačku, sličnost između Nevila i preminule Elizabete.
Stoker dalje piše kako je devojčicino telo tri stotine godina ostalo da leži u kamenom kovčegu. Tada ju je pronašao sveštenik koji je, na osnovo odeće, zaključio da je u pitanju preminula princeza. Nakon toga je ponovo sahranjuje, sada na drugom (i skrivenom) mestu. Upravo je njegovo otkriće započelo tradiciju da se dečak, tokom proslave, oblači u žensku odeću iz elizabetanskog doba i učestvuje u povorci.
Pisac Drakule bio je ubeđen da je ova priča koju je napisao u potpunosti istinita.
Međutim, kao i većina teorija zavere, ona se raspada samo ako se malo zagrebe po njenoj fasadi.
Pre svega bi bilo neobično da otac ne bi primetio da mu je ćerka postala sin, naročito ako imamo u vidu da mu je sticanje potomstva bilo tako važno da je zbog toga osnovao i sopstvenu Crkvu.
Elizabeta je neprekidno bila okružena slugama, pa čak i muškarcima koji su bili njeni, ako ne ljubavnici, onda romantični prijatelji. Postoje i zvanična dokumenta koja pokazuju da je Elizabeta najmanje dva puta bila pregledana kako bi se utvrdilo da li može da ostavi potomstvo. Oba pregleda su utvrdila da je u pitanju žena. Gotovo je nemoguće da niko od brojnih slugu koji su je decenijama opsluživali ne primeti ništa sumnjivo. I da o ovome nema glasina više od tri veka.
U stvarnosti, Elizabeta je bila veoma sposobna vladarka koja je uspešno upravljala svojom zemljom i igrala ključnu ulogu u političkim i vojnim dešavanjima svog doba. Teorija o tome da je bila preobučeni muškarac uglavnom se smatra izmišljotinom i nije potkrepljena ozbiljnim istorijskim istraživanjima.
Osim mašte slavnog pisca iza ove legende može da stoji još samo seksizam koji počiva na ideji da ovako velika vladarka koja ostavila snažan pečat na čitavu istoriju ne može da bude ništa drugo do muškarac.
Piše: Milan Aranđelović
