Foto: Freepik

Kako izgleda kada Grupa TNT diže filozofsku revoluciju protiv apsurda života u Srbiji


Roman „Mesečari“ Dalibora Pejića je alanfordovski vodič kroz život u današnjoj Srbiji.

Foto: Freepik/Geopoetika

U Italiji prilično nezapaženi strip Alan Ford stekao je kultni status u svim republikama bivše Jugoslavije. Kako to Lazar Džamić objašnjava u svojoj knjizi Cvjećarnica u kući cveća, Jugovići su razumeli i prepoznali apsurd stripa kao stvarnost u kojoj su živeli.

Priča o ljudima sa margine okupljenih u Grupi TNT koje povezuje samo to što su odbačeni i isključeni iz društva i koji smišljaju genijalne trikove kako da, u inat svetu, prežive, Srbima, Hrvatima, Bošnjacima i ostalim drugovima i drugaricama bila je veoma bliska. Svako je znao nekog Alana Forda, Sira Olivera, Grunfa, Boba Rocka, Jeremiju, Njegovu visost Broja Jedan, Šefa… To su bili naši prijatelji, rođaci ili komšije.

U tome leži tajna neverovatne popularnosti ovog stripa u Jugoslaviji. Prepoznavanje apsurda kao permanentnog, neizlečivog, stanja društva.

Na tom tragu je i roman Mesečari Dalibora Pejića koji je objavila izdavačka kuća Geopoetika i koji se našao u užem izboru za NIN-ovu nagradu za roman godine.

Junaci knjige su takođe marginalci, pogubljeni asistenti filozofije, ukleti pesnici, pogubljeni umetnici, neshvaćeni, nesnađeni i nesređeni mladi ljudi. Oni se okupljaju u staroj ciglani gde se organizuju u grupu Levaci sa ciljem da se na neuki način bore protiv sistema kako ne znaju i ne umeju.

Najveći neprijatelji su im panduri, privatni izvršitelji i oni dušmani vavilonski što kontrolišu karte u vozilima gradskog saobraćaja.

Jedan od najvećih medijskih proboja im je, svakako, torta u lice čuvenom francuskom filozofu koji je gostovao u Srbiji (sličnost sa stvarnim licima, filozofima i tortama je nesumnjivo namerna).

Foto: Freepik

Pejićevi Mesečari nisu komedija sutuacije, već čist apsurd. Iako se naizgled bore protiv eksploatatorskog sistema Levaci su borci protiv banalnosti života. Zato su u fokusu priče više iščašene misli junaka i njihova percepcija sveta, a ne sami događaji.

Kao protivteža mladim Levacima tu je penzionisani obaveštajac DB-a Mihajlo Pajin koji „sopstvenu smrt pretvara u ideologiju“. Ako se zadržimo na paraleli sa stripom Alan Ford on bi bio onaj stari komšija koji se jedino plaši da ne bude primoran da plati pretplatu na radio. Starac od smrti pravi rijaliti, a zatim, otkriva su lepotu života čisto da bi mu smrt koja je došla bila aspurdnija.

I tu se ponovo vraćamo na apsurd i banalnost na kojoj se temelji ova priča.

Mesečari Dalibora Pejića je roman koji je drugačiji od svega što imamo običaj da pročitamo na domaćoj književnoj sceni. Uspeva da bude i neobičan, neuobičajen, originalan i osoben, a da ne upadne u zamku… pa… banalnosti.

Piše: Milan Aranđelović