Neke potencijalno dobre knjige „ubijaju“ sami autori, a neke urednici.
Za razliku od knjige Šutnja Mladena Milinova koja je izabrana za najbolji, originalni i neobjavljeni roman na drugom književnom konkursu izdavačke kuće Booka i OTP banke Srbija i koja je, od prve stranice do tizera na korici, apsolutno nečitljiva, pobednička knjiga prvog konkursa je pitka i izuzetno laka za čitanje.
Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo Mirjane Drljević već od prve stranice pleni svojim savršenim stilom, a prva, kao i neka potonja poglavlja, predstavljaju prave male bisere savršenog pisanja.
Lepota stila kojom autorka gradi svoju priču čini da se knjiga sa izuzetnom lakoćom čita i da se ne gubi vreme i energija tumačeći smisao napisanog.
Kao i sve što teži savršenstvu, tajna pisanja koju Drljević definitivno zna, jeste u jednostavnosti i svedenosti.
Sa svakim novim poglavljem čitaoci otkrivaju neku novu spisateljsku veštinu kojom autorka gospodari.
A priča, poput rečenica, teče sa lakoćom, vodeći čitaoca, bez ikakvih problema do samog kraja.
Priča o tri nestale devojke, njihovim majkama i inspektorki Lepoj Vidić koja ovoj istrazi pristupa… pa… sasvim neozbiljno.
I upravo u toj neozbiljnosti leži jedini problem ove, inače gotovo savršene, priče. Dodatna komplikacija je što se ova neozbiljnost nalazi u prvoj četvrtini knjige, te odmah na početku kvari sveopšti utisak.
Na samom početku svoje istrage, u razgovoru sa majkom nestalog deteta, inspektorka počinje da truća na apsolutno nerealan način. Njeno brbljanje kojemu tu nikako nije mesto, i to pred majkom koja bi trebalo da bude skrhana nestankom deteta, toliko je groteskno da čak i majka nestale devojčice kaže kako „nismo sestre“. Ovo je samo povod da inspektorka nastavi svoj izveštačeni i, kao na silu, u tekst ubačeni govor.
Ni majka nestale devojčice nije prošla bez parodijskih žaoka. Autorka nam prikazuje ženu kojoj je nestalo jedino dete i koja se, sasvim hladnokrvno i neprilagođeno situaciji, bavi jezičkom dilemom da li se kaže „rodila se“ ili „rodila sam je“. Da stvar bude gora otkrivamo i da je u pitanju osoba koja ne samo da je roditelju njenog deteta uskratila pravo da odlučuje o svojoj ćerci, nego je i sopstvenom detetu uskratila pravo na oba roditelja. „Čarna je bila moja“, izgovara na koncu dovodeći svoju sebičnost do preteranog apsurda.
Nije samo prva majka nestale devojčice naslikana u parodijskom okviru. I drugu majku, nakon što joj je nestalo dete, zatičemo nervoznu jer mora da završi projekat, a ima gadne probleme sa tastaturom računara.
Ako ovome dodamo i hipersenzitivnu inspektorku koja bi trebalo da deluje ozbiljno i iskusno, ali koja se u nekim trenucima ponaša kao šiparica, stvar je još smešnija.
Deo u kome tinejdžer, brat nestale devojčice, naziva inspektorku gospođom čisto da bi joj dao povod da mu održi lekciju kako ona nije gospođa, već inspektorka, toliko je neubedljiv i nerealan da sve pretvara u američku sapunicu. Koji se to srpski tinejdžer nepoznatoj ženi obraća sa „gospođo“?
Naravno da ni junaci muškog pola nisu pošteđeni prikazivanja u komičnom preterivanju. Oni, jednostavno, ili plaču ili beže.
Korene ovog problema u knjizi najverovatnije ne bi trebalo tražiti u spisateljskoj, već u uredničkoj ruci. Da je bilo uredničke hrabrosti i integriteta, tih nekoliko loših sekvenci bi bile isečene, prilagođene duhu priče ili svedene na meru koja više ne bi apsurdno preterana do komičnosti.
Kako se i danas veliki broj žena i devojčica u Srbiji suočava sa neravnopravnošću, rodno zasnovanim nasiljem i problemima u ostvarivanju ekonomskih i socijalnih prava, a toj sumornoj slici bi trebalo dodati i onaj jezivi broj žena koje su ubijene u porodično partnerskom nasilju, što je za jednu deceniju više od tri stotine i dvadeset žena, dovođenje čitavog niza žena i majki u neki parodijski kontekst nije nešto što ostavlja prijatan utisak.
Ogromna je šteta što smo zbog odluke urednika da ostavi priču onakvu kakva je ugledala svetlo dana ostali bez, sigurno, jedne od najbolje napisanih domaćih knjiga decenije. Knjiga Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo mogla je da „živi“ godinama i da generacije uživaju u njoj. Ovako i ovakva će brzo biti zaboravljena.
Piše: Milan Aranđelović
