Mnogi su se istakli u toj artističkoj ratnoj akciji, od Dobrice Ćosića i njegovog plana za „humano preseljenje“, preko Matije Bećkovića koji je propovedao da je Kosovo najskuplja srpska reč koja se „bez krvi ne može prodati“, Milovana Vitezovića koji je smislio čuvenu frazu o „događanju naroda“, ratnog senatora Republike Srpske Rajka Petrova Noga koji je pretio da će „pokusati svoju porciju krvi“, do Ljubomira Simovića čiju su pesmu „Hriste Bože raspeti i sveti“ pevale Crvene beretke pre polaska u pokolj… Desetine drugih pisaca učestvovale su u pripremi rata, kao i u organizovanom sprovođenju politike zaborava, što je, po Karlu Krausu, deo ratnih strahota
Srpski pisac Tomislav Marković u okviru programa “Writers in residence” boravi u Splitu, a u subotu je bio gost “Disku(r)sije” u organizaciji HDP-a i udruge “Kurs” u kavani “Le Monde”. Marković je predstavio posljednju zbirku poezije “Čovek zeva posle rata”, u društvu Dragana Markovine i moderatora Marija Glavaša.
Marković, rođen 1976., pisao je za brojne medije, a kolumne piše na portalu e-novine, gdje je i zamjenik glavnog urednika. Urednik je i u nakladničkoj kući “Levo krilo”. Jedan je od osnivača Betona, dobitnik nagrade za profesionalnu hrabrost i novinarsku etiku, napisao je songove za predstavu “Ubiti Zorana Đinđića”…
Pjesme i satirički tekstovi su mu prevođeni na njemački, poljski, engleski i albanski. Objavio je i knjigu “Vreme smrti i razonode”, a zbog pjesma “Srpska duhovnost” dobio je na desetke prijetnji smrću.
Naslov knjige ‘Čovek zeva posle rata’ parafraza je pjesme Dušana Vasiljeva ‘Čovek peva posle rata’. Što Vas je u njoj inspiriralo da je uzmete za naslov svoje knjige? O čemu njegova pjesma govori?
Pesma Dušana Vasiljeva „Čovek peva posle rata“ spada u kanonske tekstove srpske književnosti, nalazi se u čitankama, uči se u školi, svako zna uvodne stihove „Ja sam gazio u krvi do kolena/ i nemam više snova“. Reč je o antiratnoj pesmi nastaloj posle Prvog svetskog rata u kojem je Vasiljev učestvovao, to je pesma rezigniranog ratnika koji je izašao iz klanice, iz velikog svetskog ljudokolja, osvrnuo se oko sebe i iza sebe, i uvideo svu besmislenost rata u kojem je „brata zvao dušmanom kletim“, ali i sav jad poratne stvarnosti u kojoj se obreo. Za razliku od generacije pesnika izašlih iz Prvog svetskog rata, defetističke, zgađene, koja je pisala odličnu antiratnu poeziju, poput knjige „Lirike Itake“ Miloša Crnjanskog ili pesme „Juče i danas“ Rastka Petrovića, u današnjoj postratnoj stvarnosti preovladavaju neki drugi pogledi na rat. Dominiraju ravnodušnost prema žrtvama rata i stanje poricanja počinjenih zločina. To važi za sve strane u ratu, ali ja se bavim čišćenjem ispred svog praga. Parafraza naslova pesme Dušana Vasiljeva odlično se uklopila kao jezgrovit prikaz društva koje gura pod tepih sopstvena nepočinstva. Dotični čovek, gospodin Ravnoduš Bašmebrigović, poznat i kao Umor Zevalo, zeva li zeva posle rata, široko razjapljenih usta, ćuti na sav glas, čitav život mu se pretvorio u „zev nad zevovima“ koji preti da proguta čitavu stvarnost.
Osim vješte igre riječima, eksperimentirate i s različitim formama pa se ponekad ne može jasno definirati što je sve za Vas pjesma.
Prethodna knjiga, „Vreme smrti i razonode“, bila je žanrovski šarolika, bilo je tu svega – od igle do satiričnih tekstova, od poezije do lokomotive. „Čovek zeva posle rata“ je znatno kompaktnija, tu je zapravo samo poezija, čista kao krvave ruke posle dugog pranja. Pretpostavljam da mislite na dva teksta koja su malo drugačije prelomljena, pa na prvi pogled ne liče na poeziju, „Uputstva za svakodnevni život i smrt“ i „Roršarhovu mrlju od krvi“. Prvi tekst je sačinjen od kratkih saveta koji su poređani po rednim brojevima (kao stihovi u Bibliji, na primer), to je neka vrsta nepisanog nacionalnog katehizisa, pomalo podseća na aforizme, ali mislim da može da se čita i kao pesma, zbog zgusnutog, napregnutog jezika i jezičkih igrarija. Drugi tekst predstavlja poigravanje vizuelnom poezijom, uzeo sam lažnu Roršarhovu mrlju i u nju ubacio odlomak iz razgovora sa (ne)zaštićenim svedokom Slobodanom Stojanovićem (koji je vodio Bojan Tončić, intervju je objavljen na e-novinama), učesnikom rata na Kosovu koji govori o tome kako je jedan njegov kolega policajac napravio lampu od glave Albanca kog je ubio. Ispod te slike-teksta poređane su prve asocijacije likova kao što su Kim Il Fasung, Poeta Čemeritus ili dr Mlatilija Praznoslamić, koji na mrlji vide sve osim onog što im bode oči. Kao što rekoh, čista poezija.
U pjesmi ‘In memoriam’ pišete “Književnost nije preživela rat/Ali pisci to nisu primetili…“. Što sve zamjerate srpskim piscima?
Mnogo toga. Pre svega, pravljenje ratnog programa, softvera za Miloševićev ubilački režim. Mnogi su se istakli u toj artističkoj ratnoj akciji, od Dobrice Ćosića i njegovog plana za „humano preseljenje“, preko Matije Bećkovića koji je propovedao da je Kosovo najskuplja srpska reč koja se „bez krvi ne može prodati“, Milovana Vitezovića koji je smislio čuvenu frazu o „događanju naroda“, ratnog senatora Republike Srpske Rajka Petrova Noga koji je pretio da će „pokusati svoju porciju krvi“, do Ljubomira Simovića čiju su pesmu „Hriste Bože raspeti i sveti“ pevale Crvene beretke pre polaska u pokolj… Desetine drugih pisaca učestvovale su u pripremi rata, kao i u organizovanom sprovođenju politike zaborava, što je, po Karlu Krausu, deo ratnih strahota. Kad se male ruke slože, sve se može. Neki drugi pisci su mudro ćutali, valjda da bi kasnije mogli da odgovore na ono čuveno Brehtovo pitanje: Zašto su vaši pesnici ćutali? A oni koji su dizali svoj glas protiv klanja, poput Miodraga Stanisavljevića, Predraga Čudića, Bogdana Bogdanovića i mnogih drugih – gurnuti su na marginu. I tamo su ostali do dana današnjeg, jer je kulturni model ostao isti kao i pre Miloševićevog pada.
Gotovo sve ‘srpske svetinje’, ili barem mnoge od njih, su se našle na udaru Vaše riječi: od kosovske bitke, preko Draže Mihajlovića, Ratka Mladića… do Wimbledona – kako je došlo do toga da je i „teniski teren“ postao „sveta srpska zemlja“?
Ništa nije sveto dok se pravosnažnom poetskom presudom ne utvrdi drugačije. Teniski teren je postao sveta srpska zemlja kad je Novak Đoković počeo da pobeđuje, pa su ljubitelji sporta uobrazili da oni imaju nekakve veze s njegovim talentom, napornim radom i sjajnim rezultatima. U javnosti su te pobede počele da se doživljavaju kao kolektivno dobro (uprkos tome što je tenis individualni sport), kao nacionalne pobede i revanš za sve istorijske poraze (samoskrivljene, ali ko bi se sad time zamajavao kad treba navijati). Preuzeo sam taj jezik sportskih komentatora na rodoljubnom zadatku i doveo ga do logičkih konsekvenci.
Da li Vam smeta da Vas se naziva ‘angažiranim pjesnikom’? To pitam stoga jer pišete da „Poezija ne može ništa/Poezija je potpuno nemoćna“? Kao da unaprijed otklanjate da pjesnik može nešto napraviti/popraviti?
Termin angažovana poezija dobio je, čini mi se, pežorativan prizvuk. Uz satiričnu ili poeziju za decu. Nepravedno, u sva tri slučaja. Radi se jednostavno o tome da neki pesnici nalaze svoje teme u političkoj i društvenoj stvarnosti/jeziku. A izbor teme ne govori ništa o kvalitetu poezije. Što se tiče mogućnosti popravljanja sveta poezijom, o tome sam nedavno napisao šta sam imao, pa najbolje da to ponovim. Ako je reč o angažmanu u sartrovskom smislu, o umetnosti koja bi trebalo da menja društvo, bojim se da su tu dometi ograničeni. Ako pesnici veruju da su napisali pesmu protiv neke društvene ili političke pojave i da će to nešto da promeni, rekao bih da se ljuto varaju. Poezija može da ima efekat na društvo, ali je mnogo efikasnija u okviru političkog pokreta. Pisanje može da bude deo političkog delovanja, ali nikako ne može da bude surogat za političko organizovanje, nekakva vrsta utehe i umirenja savesti. Ni Oskar Davičo ili Đorđe Jovanović, na primer, nisu ništa promenili samo pisanjem pesama, već političkim delovanjem u KPJ i NOB-u. Pritom, njihovo književno delo ima znatno šire horizonte od ideologije za koju su se borili i ne može se svesti na nju. S druge strane, da su Matija Bećković i Rajko Petrov Nogo samo drljali svoja stihotvorenija, ne bi došlo do nacionalističke kontrarevolucije. Ali, uz logističku podršku haubica, tenkova, Miloševića, Karadžića i Mladića, i najgora poezija počne da deluje.
Ne čini mi se da je tako, jer ste zbog pjesme ‘Srpska duhovnost’ dobivali prijetnje smrću. Kakvo Vam je to iskustvo bilo? Kako ste se osjećali, o čemu ste razmišljali? Koji se društveni milje osjetio prozvanim Vašim stihovima?
Ništa se tu nije promenilo, oni koji su skloni da prete smrću samo su tu sklonost ispoljili. Da su me dotični krvožednici pozvali na dijalog ili razvili polemiku, onda bismo mogli da govorimo o tome da poezija nešto menja. Grozno iskustvo, ali očekivano, desilo se mnogima koji pišu ono što većina ne voli da čita. Eto, ispostavilo se da poezija koju „niko ne čita“ može da izazove bes, mržnju, ubilačke namere, pretnje proterivanjem, sakaćenjem, klanjem, odsecanjem jezika, ubistvom, a sve zbog pesme koja se bavi isključivo činjenicama i vezama koje postoje između takozvane “srpske duhovnosti” i ratnih zločina koje su počinile srpska vojska i policija u Bosni, na Kosovu, u Hrvatskoj. Desničari su ovako shvatili pesmu: “Ti kažeš da su neki Srbi zločinci, mi smo Srbi i mislimo da je to uvreda za sve Srbe, zato ćemo sad da te ubijemo da bismo pokazali da nismo ubice”. Ima nade za poeziju.
Suosnivač ste ‘Betona’ gde ste bili jedan od urednika do 2013. godine. S Betonom ste dobili nagradu Nezavisnog udruženja novinara Srbije za profesionalnu hrabrost i novinarsku etiku. Kad smo već kod toga, kako bi opisali medije/novinarstvo u Srbiji?
S jedne strane, tabloidno-nacionalističko-patriotska kloaka; s druge, „slobodarski mediji“ koji se ubiše da dokažu kako su ugroženi, samo im dokazi nekako uvek zafale; u sredini – e-novine.
Koliki je doprinos hrvatskih autora u višegodišnjem objavljivanju ‘Betona’, kao „mjestu za distribuciju kritičkog mišljenja“?
Ogroman, a splitskih još veći, zahvaljujući Predragu Luciću koji je ispisao brojne urnebesne, antologijske stihove u satiričnoj rubrici. Mnogi su mi ostali u glavi i odatle ne mrdaju: „Čiovo je srce Srbije/svuda crkve, nigde džamije“, ili „Kad bi ove ruže male/za grob čiča Draže znale/pustile bi bradu sedu/da na trag me prav navedu“.
U Splitu boravite u sklopu programa ‘Writers in residence’. O čemu trenutno pišete i kako bi ocijenili boravak u Splitu?
Sređujem rukopis satirične proze koji je, kad sam stigao u Split, imao radni naslov „Filozofija falange“, ali je to u međuvremenu postao naslov jednog poglavlja, pa sad tražim novi naslov za knjigu. Pored te naporne potrage, pišem jedan duži esej, neku vrstu vodiča kroz delo Predraga Čudića, pesnika, prozaiste, dramskog pisca, esejiste, pesnika za decu, koji je, kao što rekoh, nezasluženo skrajnut zbog svoje trajne sklonosti da ide protiv struje, pogotovo ako ta struja vodi u provaliju. Taj esej će biti pogovor za novu Čudićevu knjigu „O prirodi stvari“ koju će uskoro objaviti izdavačka kuća Levo krilo. Čim završim pogovor. Što se tiče boravka u Splitu, reći ću samo: sve pet. Plus.
Na splitskoj Tribini gostujete s povjesničarom Draganom Markovinom, koji je zbog svog pisanja također na udaru nacionalista. Koliko poznajete njegov rad?
Tekstove Dragana Markovine čitam po raznim regionalnim portalima i uživam u njegovom stilu, briljantnim i tačnim opservacijama, u bespoštednoj kritici hrvatskog nacionalističkog ludila koje neobično podseća na srpsko, ali ipak ima neke „osobene znake“. Takođe, dodatnu snagu Markovininim tekstovima, bar u mojim očima, daje i njegova spremnost na političku akciju, što je pokazao u Drugom licu Splita, a nadam se da će se taj angažman i nastaviti. Kao što smo već rekli, svet se ne može promeniti samo tekstovima.
Razgovarala: Jasenka Leskur Staničić
*Intervju prenosimo iz Slobodne Dalmacije
