U Turkmenistanu nisu bili dozvoljeni balet, opera i cirkus a u Ekvatorijalnoj Gvineji pod zabranom je bila reč intelektualac i nošenje naočara jer se predsednik plašio obrazovanih ljudi.

Ko nije bar jednom poželeo da apsolutno vlada svojom zemljom, duhovito je retorsko pitanje koje u svojoj knjizi-priručniku za apsolutiste početnike „Želite li da postanete diktator” postavlja norveški novinar i pisac Mikal Hem (1973). Ovo delo kod nas je objavio „Zavet”, u prevodu sa norveškog Sofije Vuković.„Većina osoba koje za sebe tvrde da su božanstva završe na psihijatrijskom lečenju. Među diktatorima je, nasuprot tome, sasvim normalno uzvisiti se do nivoa božanstva, ili se proglasiti jednakim Bogu… Oni mogu da podižu džinovske kule, palate, spomenike, i druge prestižne građevine, bez tendera ili ispitivanja volje birača”, samo su neke od prednosti diktatorske pozicije o kojima piše Hem u svojoj knjizi.

Čitalac može da se zabavi dok čita vašu knjigu, naročito zbog forme vodiča kroz totalitarizam. Koliko dugo istražujete ovaj problem, i zašto ste se odlučili baš za formu priručnika?

Kao dečak od dvanaest godina, sa porodicom sam se preselio u Zimbabve, gde smo živeli dve godine, tako da sam vrlo rano iskusio diktaturu. Bilo je to 1980. godine, kada Robert Mugabe još uvek nije postao tiranin kakav je danas, ali je već tada počeo da ograničava uticaj političke opozicije. Ideja za moj blog i knjigu došla je nešto kasnije. Tokom svojih putovanja posetio sam nekoliko autoritarnih zemalja. Počeo sam da uočavam mnoge sličnosti između različitih diktatura, kao i sve neobičnosti koje diktatori rade. Poseta Turkmenistanu iz 2003. godine, kada je zemljom vladao Saparmurat Nijazov zvani Turkmenbaši, pokazala mi je obe strane totalitarnog sistema: bizarnu i tiransku. Nekoliko godina kasnije, kada sam radio za norveški nedeljnik „Nu tid” imao sam kolumnu „Diktatorske vesti”, gde sam želeo da pokažem čudnu i pompeznu stranu autoritarnih lidera. Kasnije se kolumna razvila u blog. Za satiru sam se upravo odlučio zbog toga što mislim da diktatori zaslužuju da budu ismejani, i zato što je humorom lakše dopreti do čitalaca.

Koji je najlakši i najbrži način da se postane diktator: da li treba biti potomak diktatora, živeti u zemlji sa nerazvijenom ekonomijom i niskim nivoom obrazovanja stanovništva?

Dosta pomaže ako je neko potomak diktatora. Ima nekoliko primera diktatora koji su nasledili istu poziciju, kao što je Ilham Alijev, sadašnji predsednik Azerbejdžana. Isti je slučaj i sa vladarima arapskog sveta. Takođe, puč može da bude brz i bezbolan. Godine 1992. dvadesetpetogodišnji vojni kapetan Valentin Straser skoro slučajno postao je predsednik Sijera Leonea, kada je u predsedničku palatu ušao da se žali povodom niskih plata vojnika. Predsednik Džozef Saidu Momo toliko se uplašio vojske da je pobegao, i Straser je zatim postao predsednik. Ali, puč može da bude i opasan. Vojni puč protiv predsednika Gambije Jaije Džamea završen je tako što je nekoliko zaverenika ubijeno.

U kojim demokratskim državama primećujete senku diktature?

Mnoge utvrđene demokratije „skliznu” s vremena na vreme. Sjedinjene Američke Države koje u vojnom zatvoru u Gvantanamu drže nedokazane teroriste, primer su demokratske države koja izbegava vladavinu zakona. Imate i nekoliko država koje su donekle demokratske, ali još uvek imaju autoritarne tendencije cenzure i progona opozicije, među kojima su Turska, Venecuela i Malezija.

Zašto su neke zemlje, ili čitava područja podložnija totalitarizmu, i zašto je često „stranom faktoru” stalo da tako i ostane?

Mislim da su razlozi istorijski. Na primer, većina bivših sovjetskih republika jesu diktature zato što nikada nisu iskusile demokratiju. Njihovi novi vladari često vode poreklo od stare sovjetske političke elite i zadržali su stari sovjetski autoritarni sistem i kada su se zemlje osamostalile. Drugi primer su države koje su bile evropske kolonije. Iako su njihovi vladari, kao što je na primer Velika Britanija, bile demokratske zemlje, kolonije nisu bile ustrojene po demokratskom sistemu. Kada su se osamostalile, njihove nove vođe preuzele su stare autokratske strukture. Bivše evropske komunističke zemlje su izuzetak i brzo su postale demokratije. Verujem da je to zbog toga što su želele da se ujedine sa ostatkom Evrope, kao što su to želele i zemlje zapadne Evrope, ulažući dosta u ovu ideju. A „strani faktor” vrti se oko geopolitičkih interesa. Stabilna Saudijska Arabija Zapadu je važna zbog proizvodnje nafte i zbog toga što mu je važan saveznik u arapskom svetu. Zapad ne zanima da li je njeno političko uređenje zasnovano na diktaturi. Sa druge strane, Iran se smatra pretnjom za stabilnost u regionu, i zato Zapad želi da se njegov režim promeni.

Koji su najčudniji zakoni diktatora?

Moj „omiljeni” diktator Saparmurat Turkmenbaši Nijazov zabranio je balet, operu i cirkus, zbog toga što nisu deo kulture Turkmenistana. Zabranio je voditeljkama TV vesti da stavljaju šminku. Muškarcima nije bilo dozvoljeno da imaju dugačke brade i dugačku kosu. Car od Centralne Afrike Žan-Bedel Bokasa zabranio je da se bubnjevi sviraju radnim danima. Mobutu Sese Seko, nekadašnji predsednik Zaira, zabranio je da se na televiziji spominje bilo čije ime, osim njegovog. Fransisko Masijas Nguema, bivši predsednik Ekvatorijalne Gvineje, plašio se obrazovanih ljudi, tako da je zabranio reč intelektualac, kao i nošenje naočara.

Moć je seksi. Koji su najseksepilniji diktatori svih vremena?

Nekoliko diktatora u mladosti su bili prilično seksi. Na primer mladi, buntovni, Fidel Kastro. Pokojni diktator Burkine Faso Tomas Sankara imao je isti buntovni šarm. Sadam Husein i Muamer Gadafi bili su zgodni kada su bili mladi. Ali, Gadafi nije lepo ni ostario.

Dobar način ostajanja na vlasti ima „dinastija” Kim u Severnoj Koreji. Zbog čega je mera vladavine nad medijima uvek najbolji metod?

„Dinastija” Kim nije samo kontrolisala medije da bi se održala na vlasti, ali su propaganda i kult ličnosti u velikoj meri tome doprinela. Mediji su važni zbog toga što je bitno imati uvid u protok informacija. Kada kontrolišete informacije, imate moć nad ljudskim mislima i idejama. Mediji u Severnoj Koreji najcrnje predstavljaju ostatak sveta, i narodu govore da su svi drugi zavidni na način života u ovoj državi. Ruski predsednik Vladimir Putin razume važnost medija. Jedna od prvih stvari koje je uradio, pošto je bio izabran 2000. godine, jeste da najveće televizijske stanice stavi pod državnu kontrolu. Tako da se u njihovim programima uvek mogu čuti lepe stvari o Putinu.

Razgovarala: Marina Vulićević

Comments

comments

Related Posts