Posle Medakovićeve analize, Elizabetinog spoljašnjeg pogleda i slika ratnog Beograda, ostaje da se postavi pitanje šta sve te perspektive zajedno znače. U ovom poslednjem delu feljtona gledamo kako se Selenićev Beograd uklapa u jednu celinu i kakvu poruku ostavlja čitaocu.
Kada se posmatra kao celina, Beograd u romanu „Očevi i oci“ nije niz slika o arhitekturi niti katalog ulica, nego precizno oblikovan portret jednog društva. Selenić gradi tri pogleda na grad. Prvi je Medakovićev, drugi Elizabetin, a treći pripada ratnom i posleratnom Beogradu. Ta tri pogleda zajedno otkrivaju grad koji se stalno menja na površini, ali u osnovi ostaje isti.
Medaković Beograd sagledava kao mesto poremećene društvene strukture. On ga ne analizira kroz zgrade ili trgove, nego kroz raspored moći, odgovornosti i statusa. U njegovom govoru profesoru Slobodanu Jovanoviću pojavljuje se slika grada koji funkcioniše bez jasnih pravila, grada u kome se uloge lako menjaju, a snalažljivost potiskuje rad i znanje. Takvo razumevanje Beograda postavlja okvir za čitanje čitavog romana.
Elizabeta daje pogled sa strane. Ona u Beogradu ne traži simbole, već vidi konkretne stvari: blato na obalama, mračno pristanište sa jednom sijalicom, ulice koje klize, špeditere koji se bore sa teretom, privatne kuće koje su uredne i javni prostor koji je zapušten. Njen utisak nije zasnovan na emocijama, već na neposrednom iskustvu svakodnevice. Za nju je Beograd mesto u kome se živi privremeno i gde se retko oseća društvena briga za prostor koji svi zajedno dele.
Treći sloj slike dolazi sa ratom i oslobođenjem. Grad tada postaje zatvoren, mračan i iscrpljen, ali i dalje prepoznatljiv u svojoj unutrašnjoj logici. U opisima redova pred praznim prodavnicama, zemunica, straha na ulicama i kratkih, brutalnih scena nasilja vidi se Beograd koji se povlači u sebe, ali ipak opstaje. Posle oslobođenja, u prizorima vojne ceremonije i prolaska kroz gotovo pust grad, postaje jasno da se promenila vlast, ali ne i karakter grada. On ostaje prostor u kome se istorija prelama na najsiroviji način.
Zajedno, ova tri pogleda pokazuju da Selenićev Beograd ne pripada samo jednoj epohi. On je istovremeno grad pred rat, grad između ratova, grad pod okupacijom i grad koji izlazi iz borbi. U svim tim oblicima on funkcioniše po istom obrascu: kao mesto privremenosti, kontradikcija i stalnog premeštanja društvenih granica. U romanu „Očevi i oci“ Beograd nije samo pozadina, već jedan od glavnih učesnika priče.
Ovaj Beograd je istovremeno i dijagnoza i ogledalo. On otkriva društvo koje se stalno menja, ali retko uspeva da uspostavi trajan poredak. Zato i danas možemo da čitamo Selenićev opis kao komentar savremenosti, a ne samo kao svedočanstvo o prošlosti. Beograd koji je opisao ne ostaje u romanu, već nastavlja da se prepoznaje u svakodnevici koja i dalje nosi elemente privremenog i neuređenog prostora koji živi brže nego što ga je moguće urediti.
Piše: Milan Aranđelović
