Ako je Stevan Medaković u „Očevima i ocima“ dijagnostičar društvenog poretka, njegova supruga Elizabeta je terenski posmatrač. Dok on analizira slojeve i hijerarhije, ona opisuje blato, mrak i nedostatak javnog reda. Kroz njene rečenice Beograd postaje slika, ali to nije razglednica, nego urbanistička studija o neuređenosti, improvizaciji i društvenom nemaru.
Elizabeta dolazi u Beograd iz Engleske i prvi kontakt sa gradom ima na obali. Njena prva slika je snažna i brutalno stvarna:
„Naša lađa ‘Dušan Silni’ iz Bratislava došla je u Beograd sa najlepša strana. Sunce je već bilo sasvim dole tako da kontur Beograda, Kalemegdan i niz brdo lepo se video protiv neba… Ali kad smo izašli na obalu – katastrofa. Ceo dok samo jedna sijalica, a već je bilo mrak, i iz mrak neki bedni protuvivi u rite, bosi, bez zubi, gomila, otima moj neseser iz moja šaka, a ja da se sklonim, koračam u blato, puna rupa voda, do koleno…“
Ova scena, koju Selenić gradi s dokumentarnom preciznošću, suštinski pokazuje šta znači Beograd „spolja“. Mrak, blato, improvizovani dok i „jedna sijalica“ nisu samo opis prostora, već poruka o gradu koji, kako će Elizabeta kasnije reći, „nije boravak za uvek, nego zbeg“.
Već na početku ona registruje nešto što domaći ne primećuju: raskorak između privatnog i javnog reda. U pismu prijateljici Rašeli piše:
„Generalno, to je tačno – da su kuće unutra čiste, ali da je grad prljav. Ne znam zašto. Sve što je ‘publik’, to je zapušteno. Kao u Turska, kažu ovde. Ulica – to je za nikoga.“
U toj rečenici sadrži se možda najtačniji opis Beograda u čitavom Selenićevom delu. Privatni prostor, i kod siromašnih i kod imućnih, odlikuje urednost i ponos; javni prostor, nečiji i ničiji, odlikuje zapuštenost. Grad nema „domaćina“.
Elizabetini opisi Beograda iznutra nisu toliko arhitektonski, koliko antropološki. Balkanska ulica, Nemanjina i Miloša Velikog, postaju mesta fizičke borbe između volje i blata:
„Vozim fijaker, i onda ne glibim, ali sa fijaker ne idem više u Balkanska ulica. Tamo ja sam bila, ali znaš ta ulica, Rachel, ona je okomita i pun sa rupi, pa je fijaker glibio se. Onda je kočijaš skočio dole i udarao konja da je konj klizio i pao… Ti kočijaši, strašni su.“
I potom:
„Kad je bio led, gledala sam kako špediter pun sa cigla na raskršće Nemanjina i Miloša Velikog dva sirota ox ne mogu vuku, nego klizaju, padaju, a kočijaš sa dugačak bič od koža, bije dok krv na leđa ne pojavi…“
U tim slikama se vidi ono što Selenićev Beograd razlikuje od svake razglednice: njegov realizam. Grad je neuređen, improvizovan, okrutan u svakodnevici, ali ipak živ. I dok domaći junaci o tome ćute, Selenić taj prizor poverava ženi sa strane, jer jedino neko spolja može bez nostalgije da kaže da Beograd ima „najlepši položaj na svet“ i, istovremeno, „blato do kolena“.
Njen zaključak, napisan neveštim srpskim jezikom, postaje gotovo aforizam:
„Mnogi čovek ovde nema obzir prema drugi, on je komunalno nesvestan i urbano bez disciplina, grad nije njihov, i nije boravak za uvek, nego tu su u zbeg, kao malo da budu pa će pobegnut.“
U toj rečenici leži sva filozofija Beograda u Selenićevom svetu. Grad nije prostor stabilnosti, već prolaznosti; ne središte, već prelaz. Dok Medaković dijagnostikuje poremećenu hijerarhiju, Elizabeta pokazuje kako ta dijagnoza izgleda na ulici.
Njeno pismo je zapravo dopuna Medakovićevog monologa: on vidi poremećaj iznutra, ona ga vidi spolja. Zajedno čine celinu – Beograd kao grad u kojem, kako kaže Selenić, „niko nije na svom mestu“, ni u društvu, ni na ulici, ni u prostoru između njih.
Piše: Milan Aranđelović
