Malo ko je bio tako pronicljiv u seciranju naravi i društva u kome je živeo, kao što je to bio Slobodan Selenić. Jedna od centralnih figura, gotovo junak, svih njegovih romana jeste i Beograd. Grad na kome se prelamaju sve društvene promene obuhvaćene Selenićevim delima.
U „Očevima i ocima“ Beograd nije toliko prikazan kroz fasade i arhitekturu koliko kroz stanje društvene strukture. Najjasnije to čitamo u sceni u kojoj se Stevan Medaković obraća svom profesoru Slobodanu (Jovanoviću) zašto ne želi da mu se priključi u političkim aktivnostima. To nije još jedan opis ulice, to je dijagnoza poretka. Grad je predstavljen kao mesto pogrešno raspoređenih uloga, gde se hijerarhija ne zasniva na znanju, sposobnosti i odgovornosti, već na snalažljivosti i „raskvašenim“ kriterijumima. Ova scena je ključna za razumevanje Selenićevog Beograda i zato je stavljamo u prvi plan.
„Osvrnimo se, profesore…“
Medaković najpre postavlja pitanje: da li je Beograd lako voleti i poštovati kada zaista pogledamo oko sebe? U tom pitanju nije reč o estetskom ukusu arhitekture, već o socijalnoj funkciji grada. Sledeći pasus je okosnica romana:
„Osvrnimo se, profesore, oko sebe. Šta vidimo? Šta drugi vide? Da li je prizor privlačan? Da li je, drugim rečima, lako Beograd voleti i poštovati? Sa jedne strane vlasotinačka, lužnička, nišavska, belopalanacka, svrljiška, zaglavska, timočka, rekanska, brsjačka pečalbarska duša jadnika koji će prihvatiti svaki, i najgori rad, ali tek kada ga pritisne ljuta nemaština, kad se više nema kud; ne rad već pečalovina, pečal, potmula patnja, duševna bol i poniženje, nastavak meropaškog i sebarskog, rajetinskog rada, životinjski izdržljivo slaganje pare na paru; sa druge psihoza nesite ćiftinske lakomosti, ćar i profit sa što manje rada, pravljenje ‘poslova’ tako što se posao izbegava, pa nije nimalo neobično što i jedan i drugi, i pečalam i ćiftinski rad, dakle svaki rad, izaziva u Srba samo prezir.“
Ovaj dugi odlomak postiže ono što urbani „opisi“ retko postižu: označava psihologiju rada i načine sticanja kao meru stanja grada. Beograd je ovde raspolućen između pečalbarske nužde i ćiftinske računice, što stvara klimu u kojoj je rad prezren, a „posao“ se svodi na izbegavanje posla. To je temeljni kontekst u kome će Selenić posle postaviti i stanove, i mahale, i ulicu, i dvor.
Grad bez merita: najbeskrupulozniji zauzimaju najviša mesta
Iz prve dijagnoze Medaković izvodi sledeću, još oštriju: Beograd u kome niko nije „na svom mestu“. Ovaj odlomak je često citiran jer je kondenzovana slika poretka koji je izgubio kriterijume i koji, zahvaljujući Selenićevoj pronicljivosti, postaje univerzalni opis društva koje odbija da se promeni:
„Beograd je postao grad u kome nijedan čovek, nijedan stari ni novi društveni sloj nije na svom pravom mestu. Student služe kao kelneri, penzionisani činovnici prodaju đinđuve i popravljaju kišobrane, ljudi koji ni svoje ime ne umeju valjano potpisati dižu mnogospratne palate, gomilaju se kapitali i imanja za koja niko ne zna odgovora na pitanje: otkud i kako? – a u isto vreme mnogi naučnik, profesor, zanatlija pita se posle petog u mesecu šta će sutra ručati.
Sve je u zadihanoj jagmi i jurnjavi da bi se zahvatilo što više za što manje zasluge i truda. Neobrazovani i nesposobni otimaju mesto kadrima i učenima, čitavo društvo izdeljeno je u grupe koje se uzajamno podržavaju rodbinskim, kumovskim, plemenskim, partijskim vezama, a sve drugo što nije u tom orijentalnom klupčetu ti meni – ja tebi, bezobzirno se gura u stranu. Gde god pogled zaustaviš – Miloševa kurdžonska Srbija potiskuje Mihajlovu, Svetozarevu, Skerlićevu plemenitu težnju ka evropskim načinima mišljenja i ponašanja. Beograd danas liči na neki rašireni prostor, privremeni zbeg, Wild West na koji se sjurila kaza i prikaza da što pre zauzme što bolje mesto, pa najbeskrupulozniji, a ne najsposobniji, zauzimaju najviša. Oni, u osnovici svojoj još palančani ošamućeni i neuravnoteženi novim i stranim gradom, oslobađaju nesputanu biologiju samoodbrane, jagnjenje, nestrpljenja. Atavizmi iz seljačkog vremena, rudimenti iz plemenskog patrijarhalizma, bore se sa poslednjim zapadnjačkim usmerenjima Užičana-Francuza, piroćanskih Londonaca, Bosanaca-Bečlija.“
U jednoj slici dobijamo grad kao privremeni zbeg, „Wild West“, u kome „najbeskrupulozniji zauzimaju najviša“ mesta, dok kompetencija i znanje stoje po strani. Selenić, preko Medakovića, time precizno objašnjava i sve ostale slike: podeljeni stan kao administrativnu posledicu nove hijerarhije, javni prostor bez vlasnika koji će kasnije opisivati Elizabeta, raskoš dvora kao zaseban svet – sve to je izvedeno iz ove početne dijagnoze.
Šta proizlazi iz ove slike: kako čitati ostatak romana
Ako se ovaj razgovor Stevana Medakovića i profesora Jovanovića uzme kao ključ, ostatak romana čita se kao dokazni materijal. Podeljeni stan u Ulici Miloša Velikog (glavni ulaz „oduzet“, sporedni ulaz prepušten bivšim vlasnicima), Dorćol sa svojim slojevima i granicama između srpskog i jevrejskog dela, Elizabetin zapis o zapuštenom javnom prostoru i privatnoj urednosti, ratne scene i ceremonijal oslobođenja – sve to nije niz „slikovnih“ vinjeta, već konsekvence jednog poretka u kome se kriterijumi izvrću. Medakovićev govor Jovanoviću nije fusnota, to je glavni okvir: Beograd je ovde grad poremećenih rasporeda, gde urbanizam nije samo plan ulica, već raspodela moći, statusa i pristupa.
Šta sledi u feljtonu
U sledećem nastavku zadržaćemo ovaj ključ i pogledaćemo Elizabetine spoljašnje opise gde ćemo, kroz šetnju kroz Balkansku, Nemanjinu, Takovsku, Botaničku baštu, Terazije, kao terenske beleške grada u kome ćemo očima strankinje, nekoga ko sa strane posmatra Beograd i društvo, uvideti da „privat je čist, publik zapušten“. Time se Medakovićeva dijagnoza prelama kroz svakodnevicu: ono što je ovde rečeno kao poredak, kod supruge Stevana Medakovića se vidi kao praksa.
Piše: Milan Aranđelović
