U završnim poglavljima romana „Očevi i oci“ Beograd ulazi u novu fazu gde više nije ni simbol društvenog poretka ni prizor spoljašnje zapuštenosti. U ratnim godinama on postaje pozornica straha, gladi i poniženja. Selenić ga više ne posmatra iz perspektive moralne analize, već iz iskustva preživljavanja. Grad je, kako piše Stevan Medaković, „skućen, zagušljiv i zagušen“, ali kroz njega ipak „struji dah proleća“.
Beograd u okupaciji više nije celina već je podeljen na podrume, zemunice i improvizovane skloništa. Stevan opisuje ga kroz konkretne slike:
Jeste, tačno, zemunica u kojoj život provodimo, skućena je i neuredna, najčešće zagušljiva jer retko je vetrimo, vidim je i danas takvu, okruženu opustošenim Beogradom, zelenim uniformama, promrzlim redovima pred praznim prodavnicama, strahom…
Selenić ovde, kao i u ranijim delovima romana, ne koristi metaforu već fizičku činjenicu. Zagušljivost, redovi pred praznim prodavnicama i „promrzli Beograd“ postaju opipljive manifestacije poniženja. Grad više nema javni prostor, jer je javni prostor okupiran; sve se seli u unutrašnjost, u „kuhinju“ kao jedini topli deo doma.
Najpotresniji trenutak u Medakovićevom sećanju na Beograd je scena ubistva dvojice mladića u Takovskoj ulici. Taj prizor traje svega nekoliko sekundi, ali je jedan od najkonkretnijih ratnih opisa Beograda u srpskoj književnosti:
Proganjala me je tih dana slika koju sam video negde potkraj 1942, zaleđen u redu ispred pekare, u koju tek treba da stigne proja. Dva plavokosa mladića, samo u sakoima, po ciči od 10 stepeni ispod nule, golobrada i nekako slična, kao da su braća, istrčavaju iz jedne kapije preko puta pekare, i po ledenom tlu, klizajući, besomučno trče Takovskom, pored zida Botaničke bašte… Staju unezvereni, ali pre no što su potrčali nazad, stiže ih rafal…
U ovoj sceni Beograd nije kulisa već je i učesnik. Ulice, sneg i zid Botaničke bašte nisu dekor nego svedoci, mesta gde se istina vidi bez komentara. Selenić kroz ovu sliku pokazuje ono što je kod njega uvek ključno: da se istorija ne pronalazi samo u institucijama, već i u svakodnevici.
Posle rata, grad se menja, ali ne suštinski. Medakovićev Beograd ostaje mesto poremećene ravnoteže, samo pod drugim zastavama. U opisu posleratne sahrane sovjetskih oficira i tenkista, Selenić meša spektakl i tugu, ritual i propagandu:
Samo jedan dan pošto su završene borbe u Beogradu, valjda 21. oktobra, u srcu grada, kod Kneževog spomenika, sahranjeni su sovjetski viši oficiri i tenkisti poginuli tokom sedmodnevnih borbi. Dvadeset dva tenka, na svakom telo jednog heroja, uz tutanj, veličanstveni, izlaze na trg ispred Narodnog pozorišta: salutiraju general-lajtnant, Peko Dapčević, politički komesar Mijalko Todorović, tridesetogodišnji pukovnici, general Ždanov i ruski oficirski kor, plotuni, plač okupljenog naroda…
Grad koji je do juče bio mrak i glad sada je poprište ceremonije. Ali iza parade, Medaković vidi hladan paradoks: isti oni mladi koji su juče ginuli sada stoje ukočeni u masi, ne plaču, ne raduju se, samo gledaju i ćute. Beograd je opet preživeo, ali bez sigurnosti da zna šta znači biti „oslobođen“.
U poslednjem opisu, Selenić zatvara krug. Džip prolazi kroz „grobno mračan grad“, a jedina svetlost su farovi vozila i crvenoarmejka na Terazijama:
Prolazimo džipom kroz grobno mračan grad… Na Terazijama crvenoarmejka, saobraćajka, daje nam znak da prođemo između postrojenih topova na levu stranu izrešetane palate Albanije.
Beograd u ovom prizoru više nije ni društveni ni urbani prostor već postaje sećanje, svedočanstvo, grad koji se svakih nekoliko decenija iznova ruši i gradi, a ostaje isti u svojoj strukturi. Selenićev Beograd ne menja prirodu, menja samo zastave.
Piše: Milan Aranđelović
