Uzvišenje je satirični avanturistički roman koji oslikava narav jednog društva koje više od jednog veka ne želi da se menja. Pišući o okupiranoj Bugarskoj pod osmanlijskim jarmom u 19. veku Milen Ruskov istovremeno piše i o modernoj Bugarskoj državi, članici Evropske unije i punopravnoj pripadnici porodice razvijenih naroda.
Tokom donošenja odluke da li čitati roman Uzvišenje bugarskog pisca mlađe generacije Milena Ruskova smatram da bi trebalo ignorisati svedeni minimalistički dizajn korica koje su karakteristične za izdavačku kuću Dereta zahvaljujući kojoj srpska publika i ima zadovoljstvo da se upozna sa ovim delom. Umesto njega zamislite da je ilustraciju za ovu knjigu uradio Džoš Kirbi koji se, zbog karakterističnih crteža, smatra svojevrsnim koautorom fantastičnog sveta izašlog iz pera preminulog Terija Pračeta.
Poznavaoci korica i dela Terija Pračeta trebalo bi već da imaju jasniju sliku o kakvom se delu radi kada je u pitanju Uzvišenje. Za one koji nisu imali to zadovoljstvo pokušaću ukratko da objasnim o čemu se radi u ovom pravom malom remek-delu savremene bugarske proze.
Godina je 1872. i Bugarska je već petsto godina pod Turcima. Srbi, Grci, Crnogorci već su odavno odmakli na putu pravljenja svojih nacionalnih država spremnih da se pridruže zajednici razvijenih evropskih naroda dok njihov sused malo kasni. Nacionalni komiteti za oslobođenje zemlje su u neprekidnom zasedanju i spremni su da se dignu na ustanak protiv bolesnika na Bosforu. Međutim, za dizanje revolucije, oslobađanje od viševekovnog ropstva i izgradnju nove nacionalne države na demokratskim temeljima potrebni su stabilni finansijski prihodi. I tu na scenu nastupaju mlade bugarske patriote koje moraju da obezbede finansijska sredstva za oslobođenje zemlje. Oni u naoružanim grupama kruže bugarskim drumovima i traže sponzore njihove pobune.
Interesantno je koliko je mnogo njih, kada se u njih uperi nekoliko puščanih cevi, spremno da pripomogne obnovu Bugarske. Odmah mora biti jasno da ove mlade i požrtvovane patriote nisu nikakvi hajduci ili lopovi koji na drumovima pljačkaju trgovce. Ne, nikako. Oni su revolucionari. A kao dokaz svog patriotskog delovanja oni ljudima od koji pozajme novac namenjen finansiranju oslobođenja zemlje izdaju priznanice na posuđenu sumu novca uz garanciju da će im novac vratiti nova, slobodna, Bugarska država kada jednog lepog dana bude formirana.
Među ovim borcima za slobodu nalaze se i glavni junaci romana Uzvišenje. U pitanju su Gičo i Asenčo. Gičo zbog nemirnog duha nikada nije završio školu, ali uprkos tome što nije imao formalno obrazovanje on se na svakom koraku trudi da se obrazuje čitajući sve što mu dođe pod ruku. Asečno, nešto mlađi i naizgled tuplji, takođe ima neodoljivu glad za znanjem.
Njih dvojica se u borbi za Delo pridružuju legendarnom revolucionaru Dimitru Opštem, najbližem saradniku Vasila Levskog vođe revolucije, i njegovoj veseloj družini. Oni zajedno, naoružani bukvarom i koltom, krstare bugarskim šumovitim predelima i prikupljaju sredstva za revoluciju i oslobođenje od turskog jarma.
Genijalne su rasprave između bata Giča i bata Asenča koji tokom putovanja razgovaraju o najrazličitijim temama. Na smejanje do suza dovode rasprave dva polupismena stanovnika pasivnih krajeva najpasivnijih delova Evrope o književnosti, pravopisu, gramatici, o Francuskoj, Americi, Australiji, o hemiji, fizici, biologiji, geografiji, o Francuskoj revoluciji, pojmovima slobode, demokratije, revolucije… Interesantna su i razmišljanja bata Giča koja, uprkos njegovom očiglednom veoma ograničenom poznavanju materije, dovode do veoma pravilnih i ispravnih zaključaka o narodnim tribunima, revolucionarima i saborcima za slobodu. Ma koliko iskren bio u svojoj borbi za Narodno delo Gičo, iz iskustva, dolazi do veoma prosvetljujućih zaključaka ma koliko cinični i deprimirajući oni bili.
Uzvišenje je proglašeno za najbolji bugarski roman objavljen u poslednjih dvadeset i pet godina. Ovo delo je ovenčano Evropskom nagradom za književnost, prevedeno je na brojne jezike, a upravo se završava i njegova filmska ekranizacija.
U pitanju je satirični avanturistički roman koji oslikava narav jednog društva koje više od jednog veka ne želi da se menja. Pišući o okupiranoj Bugarskoj pod osmanlijskim jarmom u 19. veku Milen Ruskov istovremeno piše i o modernoj Bugarskoj državi, članici Evropske unije i punopravnoj pripadnici porodice razvijenih naroda. Tu su političari i politikanti koji u ime nacije i njene slobode pljačkaju sopstveni narod, korumpirane narodne vođe koji koriste svaki trenutak da za sebe zgrabe što više mogu nazivajući to patriotskim činom, intelektualci i pisci rodoljubive poezije koji žive u zemlji iz svojih stihova, a koji pravu zemlju i njene stanovnike duboko preziru, tu je i narod, neobrazovan i neuk, zatvoren u svoju ljušturu, slep, gluv i neosetljiv na bilo kakve društvene promene koje žele da mu na silu nametnu.
Deluje poznato?
Piše: Milan Aranđelović
