Intelektualci su oduvek bili prisutni u ljudskim zajednicama. Možda su i među našim precima, starim orangutanima, postojali intelektualci koji, iako nisu bili prvu koji su sišli sa drveta (ta uloga bila namenjena je onim odvažnim avanturistima ili nespretnim čovekolikim koji su jednostavno pali na teme Zemlje), su bili oni kojima je sama ideja Silaska prvima pala na pamet.
Intelektualci su, u vekovima koji su prethodili savremenom dobu, među nama živeli predstavljajući se kao filozofi, proroci, učitelji, mudraci, književnici, čak i kao poneki sveštenici… Međutim, svi oni su bili ograničeni čvrstim stegama zakona, tradicije, običaja i rulje koju svaki mudri kler drži pri ruci. Intelektualci u tim vremenima nisu smeli da se upuste u avanturu koja se zove slobodan duh.
Tek tokom osamnaestog veka, kada je moć klera počela da slabi, pojavljuju se prvi intelektualci u onom tradicionalnom modernom shvatanju kakvih ih i dan danas prihvatamo. Kako su moć i uticaj sveštenika slabili pojavila se nova grupa ljudi koja će popuniti nastalu prazninu i koja će svojim mislima i idejama uticati na društvo. Sada su intelektualci konačno mogli da budu ateisti, deisti, skeptici, vegani… Od početka su sebe videli kao velike ljubitelje svekolikog čovečanstva čije je obaveza da svojim učenjima i moralnim podukama svet učine boljim mestom za život. Za razliku od sveštenika, intelektualci su svoj posao obavljali dobrovoljno i radikalno. Njih nije obavezivao korpus mudrosti prošlosti, nasleđene tradicije i crkvenih pravila. Ne. Intelektualci su mogli da smišljaju svoja pravila, da poput lekara dijagnostikuju društveni problem, a onda, koristeći svoj razum, da prepišu neku prigodnu terapiju. Oni nisu bili sluge ili tumači Bogova već njihovi zamenici. Njihov idol bio je Prometej koji je bogovima ukrao vatru.
Jedna od glavnih zabava i dužnosti intelektualaca bila je i kritika religije, Bogova i njihovih pravnih i imovinskih zastupnika na Zemlji. Osude na račun klera, makar u onih prvih sto godina dok se religija nije vratila u modu, znale su da budu nemilosrdne.
Sada je britanski novinar i književnik Pol Džonson odlučio da „preokrene igricu“ i da se kritički osvrne na živote slavnih intelektualaca. U uvodnom delu svoje knjige Intelektualci koju je u srpskom prevodu Marije Toth Ignjatović objavila izdavačka kuća Laguna, on veli kako želi da utvrdi da li su intelektualci imali prava da pokazuju put čovečanstvu. Kako su oblikovali svoj lični život? Koliko su bili pošteni sa svojim porodicama, prijateljima i partnerima? Da li su bili pošteni na polju seksualnosti i finansija? Da li su govorili i pisali istinu? Kako su njihovi sistemi podneli iskušenja vremena i prakse?
U svakom poglavlju Džonson nam predstavlja po jednog intelektualca, njihovu filozofiju, ali i praksu i način (privatnog) života. Knjiga započinje sa prvim modernim intelektualcem Žan Žakom Rusoom, a zatim slede Persi Šeli, Karl Marks, Henrik Ibzen, Lav Tolstoj, Ernest Hemingvej, Bertold Breht, Bertrand Rasel, Žan-Pol Sartr, da bi u poslednjem poglavlju, koje je tematski posvećeno odnosu intelektualaca prema nasilju, uporedo predstavljeni Džordž Orvel, Ivlin Vo, Siril Konoli, Norman Majer, Kenet Pikok Tajnan, Rajnar Fasbinder, Džejms Boldvin i Noam Čomski.
Autor nam prvo nudi biografske podatke kao i filozofije i moralnu etiku koju su ovi intelektualci propovedali, a onda iznosi njihov prljav veš koji upoređuje sa uzvišenim mislima o tome kako bi ljudi trebalo da žive i kojim vrednostima da se klanjaju.
Neki najmanji zajednički sadržalac svih datih intelektualaca jeste da su bili licemerni, da su proklamovali ideje i načela koji su se pridržavali sve dok njihov lični životni standard i način života nije bio doveden u pitanje, bili su majstori u teorijskoj ljubavi prema celom čovečanstvu, ali su padali na praksi ljubavi prema pojedinačnim članovima tog istog čovečanstva, voleli su novac, nisu voleli da rade… A neki su bili lažovi, kurvari, alkoholičari, kockari, nasilnici… Džonson nam daje galeriju razmaženih, neodgovornih, nepouzdanih sebičnih egoista čije su misli i ideje, poput njihovih života, znale da budu nemarne i nepromišljene. Njihovi najveći propusti su u tome što su više cenili ideje nego ljude, nauku više nego ljudske odnose, sebe, a ne svoje ideje… Čini se da je Niče, kao i uvek, bio u pravu je napisao da je „poslednji hrišćanin je umro na krstu“ jer je Isus žrtvovao svoj život da bi dokazao kako bi trebalo živeti – ne odustajući od svojih ideja po bilo koju cenu. Izgleda da intelektualci nisu spremni za ovu žrtvu. Džonson ih, na koncu, optužuje da su posredno odgovorni za stradanje više miliona nevinih ljudi zbog pogrešno interpretiranih ideja koje su zagovarali.
Ono što je, nakon čitanja ove knjige, jasno jeste da moramo odvajati ideje i dela od autora. A svaku ideju i svako delo moramo kritički posmatrati, provlačiti kroz sito i rešeto provera, analiza, upoređivanja i tumačenja i da, zapravo, ništa ne smemo prihvatati zdravo za gotovo.
Nakon čitanja ove knjige uvidećemo da intelektualci nisu ni anđeli ni demoni, već, jednostavno ljudi.
Piše: Milan Aranđelović
