Filip Grbić je rođen 1984. godine u Beogradu. Posle završene Treće beogradske gimnazije dilomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Predaje filozofiju, radi kao bibliotekar i bavi se književnim prevođenjem. Za prvi objavljeni roman Ruminacije o predstojećoj katastrofi dobio je Nagradu Miloša Crnjanskog za 2016. i 2017. godinu. Nedavno je izdavačka kuća Vulkan objavila njegov drugi roman Prelest. Iskoristili smo ovo kao povod da porazgovaramo sa njim i da se malo bolje upoznamo sa njegovim životom i radom.
- Koliko roman Prelest ima autobiografskih elemenata?
Manje nego što na prvi pogled izgleda i više nego što je potrebno za uverljivo prozno delo. Francuzi su, čini mi se, skovali termin „autofikcija“. Ponekad koristim taj pojam kada pokušavam da opišem svoj književni postupak. Iz opreza da ne stvorim beživotne junake, iskonstruisane, stereotipne priče i odnose, ne oklevam da eksploatišem, sredstvima fikcije, vlastito iskustvo.
- Tema depresije je veoma retko obrađivana u srpskoj književnosti 21. veka. Ako uzmemo u obzir da je depresija jedno od najčešćih oboljenja modernog doba ovo je veoma čudno.
U tome ima malograđanskog stida: smatra se da je depresija simptom društvenog neuspeha koji pogađa gubitnike, zato mnogo o njoj ćute, tajno gutaju antidepresive i glumataju sreću u društvu i na društvenim mrežama. Ne vide da ih to čini samo još depresivnijim. Obratite pažnju na to kako su ljudi na društvenim mrežama lepi, dobro obučeni, nasmejani, voljeni, naputovani, načitani… Kada bi stvaran svet makar malo ličio na svet društvenih mreža ovo bi uistinu bio najbolji od svih mogućih svetova.
- Kako ste se odlučili da svoj drugi roman posvetite baš ovoj temi?
Ništa ja tu nisam odlučivao. Maksim, Viktor, Rastko, Nina i drugi junaci su živeli u mojim mislima i sveskama dugo pre nego što sam počeo od njihovih iskustava da gradim roman. Stalno mi je pred očima lebdeo Viktor kako visi obešen o granu crnog jasena i stalno mi se motalo po glavi saznanje da je Maksim morao da se podvrgne testu za utvrđivanje očinstva zbog jedne razvratne epizode u kojoj je učestvovao u mladosti. Maksimova depresija, po svom smislu, više nalikuje na melanholiju kako je određuje Aristotel: melanholika nagriza crna žuč usled čega on trpi velike unutrašnje bolove i zato je u stalnoj potrazi za lekovima…
- Znamo zbog čega iz u čiju asistenciju je čitava jedna generacija osamdesetih i devedesetih izvršila kolektivni overdouz. Zašto se čini da Vaša generacija kao i ona iz Vašeg romana ponavlja isti proces?
Zato što se radi o generacijama koje ni porodica, ni škola, ni društvo nisu pripremili za odrasli život i izazove vremena. To su relativno bezazleni egoisti koji su oduvek hteli da žive samo u svojoj režiji, bez spoljnih ograničenja i nametanja bilo kakvih odgovornosti. Istorija je uvek surova prema takvim pokolenjima.
- U jednom delu romana glavni junak kaže kako „Detinjstvo je patnja, mladost je još veća patnja, odraslo doba, sa svojom svešću o vlastitim ograničenjima, otvara čitav jedan novi univerzum bola, da bi na kraju nastupila starost, doba čiste patnje i poražavajuće nemoći.“ Čemu onda život? Ima li u životu ičega osim patnje? Ima li leka depresiji?
Maksim je na tom mestu izrazito potišten. Doduše, ima lukavštine u tom njegovom gorkom pesimizmu. Za razliku od Viktora, koji se tokom celog svog kratkog života dosledno držao logike tog pogleda na svet prema kom je najbolje biti nerođen, a ako si već rođen, onda je najbolje sagoreti svoj život u porocima i strastima; Maksima u životu ipak održava njegovo samoljublje, on čezne za promenom, preobražajem, vaskrsnućem… I očajava što su svi njegovi zanosi kratkog daha. Ako mene lično pitate, naravno da život nije samo patnja, možda on čak nije ni pre svega patnja, ali kad pišem, koncentrišem se na patnju, njene oblike, uzroke i moguće razmere.
- Uprkos citatima Emila Siorana stekao sam utisak da je Vaš roman, zapravo, optimističan u svojoj poruci?
Taj utisak je varljiv i on varira od čitaoca do čitaoca. Kraj je otvoren za interpretaciju. Izgleda da ostaje prostor za nekakav optimizam, ali taj optimizam je staklen i relativan. Pominjete Siorana, pa on sam u karakterističnom vatrenom zanosu priznaje da beskrajno voli taj život koji istovremeno beskrajno prezire. S tipovima poput Maksima Tumanova i Emila Siorana nikad nemamo jednoznačne odgovore i definitivne stavove.
- U romanu na sjajan način secirate i neka pitanja savremene društvene klime koja zna da varira između ekstrema. Da i današnje društvo i dalje teži prosvećenosti ili se vraćamo nekim već viđenim mračnim vrednostima i ideologijama prve polovine prošlog veka?
Formulacija Vašeg pitanja otkriva Vaše vrednosne stavove koje, po svoj prilici, ne delimo. „Prosvećenost“ nam je donela usamljenički život u masovnim društvima, industrijalizaciju, sekularizaciju, kao i krvavi uspon toksičnih ideologija. Ne verujem da je u istoriji moguć povratak na prethodna vremena. Istorija je nauka koja proučava procese propadanja civilizacija i kultura. To propadanje je nepovratno. Ali propadanje pogađa i trenutne dominantne ideologije poput liberalnodemokratskog kapitalizma. Videćemo šta će to doneti. Mada od budućnosti u političkom smislu nikad ne očekujem ništa dobro.
- Osim pisanjem radite kao profesor i bibliotekar, a bavite se i prevođenjem. Kako postižete sve to?
Ni sam ne znam, verujte mi. Ustajem svaki dan pre zore ali uprkos tome imam utisak da ništa ne stižem da uradim na vreme. Stalo mi je samo da nijedan od svojih svakodnevnih poslova ne otaljavam. Nije lako, ali tako, valjda, izgleda život u tridesetim.
- Za prvi roman Ruminacije o predstojećoj katastrofi dobili ste nagradu Miloš Crnjanski. Mnogi sa kojima sam pričao o Vašem romanu vide Vas kao ozbiljnog kandidata za ovogodišnju NIN-ovu nagradu. Kakav je Vaš odnos prema književnim nagradama kod nas, ali i generalno u svetu?
Književne nagrade su poželjne pre svega zato što piscu pomažu da se učvrsti kod svojih čitaoca. Neke od njih mu takođe pomažu i da olakša sebi teret dugova koji se neprestano množe. Međutim, kada pišem ne mislim o nagradama. Šta vam vrede nagrade ako vaše knjige nisu naišle na povoljan prijem kod čitaoca? Postoji pregršt nagrađenih knjiga koje su bljutave, dosadne i nečitljive, kao što postoji mnoštvo knjiga koje su nagrade zaobišle ali koje su izvanredne, uzbudljive, nezaboravne.
- Da li možete da nam otkrijete na čemu trenutno radite i kada bi mogli da očekujemo nešto novo?
Sve što mogu da Vam kažem jeste da sam započeo rad na novom rukopisu i da on neće biti objavljen uskoro.
- Šta trenutno čitate? Koje su Vaše omiljene knjige?
Sa svojim učenicima čitam Platona i Hajdegera, a zbog toga što sam u poslednje vreme kao nikada pre razapet između profesionalnih, porodičnih i promotivnih obaveza, usporio sam s čitanjem Četvrtog toma Moje Borbe Karla Uvea Knausgora koji me je pokorio svojim bespoštednim ispovestima, svojim prirodnim stilom, svojim sjajnim filozofskim uvidima. Uelbek, Begbede, Frenzen, Knausgor i mnogi drugi savremeni pisci su spasli savremenu prozu od pošasti zvane „postmodernizam“ koja je davila književnost poslednjih nekoliko decenija.
- Da li možete da preporučite nešto za čitanje za posetioce Bookvara?
Dragi čitaoci, ne dozvolite da zbog blaziranih hipstera i njihovih vajnih „hajpova“ (oni ga hvale, ali ne znaju ni sami zašto ga hvale) stvorite otpor i propustite da se posvetite Knausgoru. Radoš Kosović je preveo na srpski jezik prvih pet tomova, čeka vas literarni užitak za koji ste dugo verovali da savremena proza ne može da ga pruži. Neka vas ne obeshrabri broj stranica, tekst se čita u dahu.
Razgovarao: Milan Aranđelović
