Može li se sa srećnim ishodom napisati roman o piscima i činu pisanja u današnjem svetu gde je, a kako su mnogi primetili, više pisaca nego čitalaca? Sudeći po onome što donosi „Poslednja reč“, prošlogodišnji roman Hanifa Kurejšija, odgovor na gorepomenutu pitalicu nesumnjivo je potvrdan.

Poslednja reč (preveo Aleksandar Milajić, objavila Booka) najnoviji je roman, u neku ruku i povratničko delo ovog glasovitog britanskog prozaiste i dramskog pisca, kod nas svakako poznatijeg po ranijim radovima poput Bude iz predgrađa i Crnog albuma. Ovog puta Kurejši stupa na osterovsku teritoriju, priča o smislu i samom činu pisanja i pokušaju pomnijeg razumevanja fenomena pisaca raznih sojeva u svetu koji upadljivo malo i sve manje i manje mari za lepu pisanu reč, pa bila ona i očiigledno valjana i značajna u širem književnom kontekstu.

Međutim, gde Pol Oster mahom nalazi sveopštu teskobu i još jednu ilustraciju dokazano nepobedivog egzistencijalnog grča, Hanif Kurejši dolazi do spoznaje da priča o piscima može biti dosta toga drugog, pa i – zabavna. I upravo tako, Kurejši u Poslednjoj reči, toj priči o silnim mukama mlađeg pisca koji biva unajmljen da napiše biografiju svog znatnog starijeg kolega i velikog uzora, sada samoizgnanog u dosadu engleskog sela, i mizantropiju, ponajpre funkcioniše kao duhovita povest o sudaru naoko oprečnih, a u biti komplementarnih, ako ne i srodnih karaktera.

Kurejši je vešt pripovedač, kadar da prikaže i u ciljanu priču u celini vešto inkorporira i promućurne osvrte na nestalnost ljudskog karaktera, nepopravljivo ukorenjenog ponajpre u slabostima i nedostacima. Tako na oko 250 stranica Poslednje reči i Harija, pisca i biografa u pokušaju, i Mamuna, nekadašnjeg literarnog superstara a sada pisca na stvaralačkom izdisaju, spoznajemo u zadivljujućoj punoći bogatih egzistencija. Potraga za pitanjima identiteta i krajnjih granica nečijeg svetonazora se u i ovom Kurejšijevom delu okončava u zaključku da je to potera bez sigurnog srećnog ishoda, jer, kako će Kurejši i navesti na jednoj od stranica ovog svog dela: „šta je onda čovek, nego ličnost koja putuje između lične fantazije i kreacije javnog mnjenja?“

Upravo u tom raskoraku Kurejši zaustavlja sve junake ovog svog dela, potom pomno secirajući ranjivost pozicije i stvaraoca i saputnika, uz podosta humora i relaksiranosti nad pitanjima varljivosti i života i naracije, dosegnuvši na kraju do suda koji veli da je Poslednja reč verovatno i najuspelije Kurejšijevo delo u dosadašnjem parčetu novog milenijuma.

Piše: Zoran Janković

Izvor: City Magazine

Comments

comments

Related Posts