Na popularnoj Instagram stranici bookish_and_sane nedavno je objavljen tekst koji je privukao veliku pažnju čitalačke zajednice, a bavi se pojavom novog, sve prisutnijeg lika na savremenoj književnoj sceni – gotovo čitaoca. To je osoba koja redovno posećuje knjižare, pažljivo bira nove naslove, donosi ih kući i slaže ih u uredne, inspirativne redove na polici. Te knjige predstavljaju plan, obećanje, podsećanje da čitanje i dalje zauzima važno mesto u životu. Ali jedno nedostaje: vreme. Mnogi od tih naslova ostaju neotvoreni danima, nedeljama, pa i mesecima. Jaz između posedovanja knjige i njenog stvarnog čitanja postao je toliko širok da danas funkcioniše gotovo kao posebna kategorija čitalaca.
Ovakav pomak, kako se navodi u objavi, nije teško razumeti. Knjige, njihova promocija i njihovo kruženje u kulturi odvijaju se mnogo brže nego što prosečan čitalac ima vremena. Svaka sezona donosi novu listu „obaveznih“ naslova. Tu su književne nagrade, skandali, ekranizacije, viralne preporuke s društvenih mreža koje tihi naslov pretvore u hit koji treba pročitati. Gotovo čitalac prati ovaj pejzaž. Makar iz blizine. On dobro zna šta bi trebalo čitati, čak i kada njegovo sopstveno čitanje ide sporije od književne buke koja ga okružuje.
Digitalna kultura dodatno učvršćuje ovaj fenomen. Knjige se danas analiziraju, citiraju, tumače i komentarišu na svim platformama, često i bez potrebe da budu pročitane do kraja. Moguće je aktivno učestvovati u razgovoru o romanu, a da se nisi ni približio njegovoj sredini. Sam diskurs koji okružuje knjigu postaje oblik pismenosti. On omogućava gotovo čitaocu da ostane deo kulturnog prostora čitanja čak i kada mu svakodnevne obaveze odvlače pažnju od samog teksta.
Izdavaštvo je, kako se navodi u objavi, odgovorilo na ovu promenu: specijalna izdanja, vizuelno upečatljive korice i luksuzna oprema knjiga postali su uobičajeni. Knjiga je i dalje nešto što se čita, ali je istovremeno predmet koji se živi. Ona stoji na polici kao znak namere, estetski objekat koji komunicira identitet, ukus i kulturnu orijentaciju. Gotovo čitalac to razume i postupa prema knjigama upravo tako, kao prema predmetima koji nose značenje, čak i kada ostanu neotvoreni.
Fenomen gotovo čitaoca ne definiše njihovo nečitanje. Oni pripadaju vremenu u kome je čitanje istovremeno intimna navika i javni gest. Njihove knjige čekaju. Njihovo interesovanje ostaje.
View this post on Instagram