Igor Marojević je nedavno objavio roman Ostaci sveta (Dereta). U pitanju je roman u kome Marojević obrađuje tema Španskog građanskog rata, NATO bombardovanja Jugoslavije, Srebrenice, Jasenovca, Blajburga i tužnih sudbina malih, običnih, ljudi u tim tragičnim događajima. Ostaci sveta su predstavljeni i kao “prvi srpski roman o Jasenovcu”. Izlazak romana je bio povod da malo popričamo sa Marojevićem, pre svega njegovom novom romanu, zločinima, zločincima, žrtvama, suočavanju sa prošlošću, kolektivnom fascinacijom smrću, o istini, laži, ali i o NIN-ovoj nagradi, domaćim piscima i izdavačima, dobrim knjigama i budućim planovima.

  • U svom novom romanu ste sa Beograđanki i pijanstava prešli na koncentracione logore. Zašto?

Postoji dva moja petoknjižja, jedno je posvećeno savremenom Beogradu a drugo: Špancima, Nemcima, Srbima i okolnim narodima, kao izolovanim evropskim populusima tokom dvadesetog veka. Nakon završetka Beogradskog petoknjižja, prilično humorni i autoironijski Roman o pijanstvima bio je prelazni projekat ka knjizi Ostaci sveta u kojem jedan od junaka kaže, da ga parafraziram: humor je jedina pilula uz koje je moguće ispiti čašu, ako ne i kriglu krvi.

  • Kako Vaša publika prihvata prelaske sa Beogradskog petoknjižja na romane iz ciklusa Etnofikcija? Imate li neke povratne reakcije?

Jedan od mojih omiljenih španskih pisaca, Pio Baroha, grupisao je svoje narative u jedanaest ciklusa. I oni pripadnici tvrdog jezgra moje publike koji to ne znaju, mnogo su zainteresovaniji za moje književne postupke nego za teme koje biram, pa jednako čitaju maltene sve što sam napisao. Ako takvih možda ima tek nekoliko stotina, pretpostavljam da će moguće zbunjenosti dela ostatka mojih povremenih čitalaca biti dok i Etnofikcija, čiji je roman Ostaci sveta četvrti deo, a svi se čitaju zasebno, ne bude završena petim, romanom Etno.

  • Osim teme sa novim romanom promenili ste i izdavača. Zašto?

Dereta mi se učinila pogodnijom za objavljivanje knjige koja nije pisana hronološkim sižeom, već postupkom ulančanog skaza, u kojem gde jedan pripovedač prekine priču, drugi je nastavlja. Za sada je dogovor da ovaj i sledeći, kako mi se čini prilično eksperimentalan roman, objavim u Dereti.

  • Ostaci sveta su predstavljeni kao „prvi srpski roman o Jasenovcu“. A u njemu pišete i o Španskom građanskom ratu, Blajburgu, NATO bombardovanju SRJ, Srebrenici… Čini se da domaći autori izbegavaju da pišu o ovim temama. Zašto ste Vi odlučili da, ipak, otvorite teme koje nisu toliko zastupljene u aktuelnoj srpskoj književnosti?

Osim ekskluzivnosti, manje obrađivana građa nosi i veću harizmu a u konkretnom slučaju, eto, i izraženiji društveni značaj. Nije tako samo sa ovim mojim romanom: manje su bile opisivane i teme zelenaško-bjelaškog rata u Crnoj Gori (Žega), progona vojvođanskih Nemaca posle Drugog svetskog rata (Majčina ruka), Zemuna u NDH (Šnit), samoubistva (Tuđine), side (Dvadeset i četiri zida) ili impotencije velikog broja savremenih srpskih muškaraca (Parter).

  •  Da li ste se bavili istraživanjem pre nego što ste prionuli na pisanje novog romana?

Naravno, još od razdoblja kada nisam ni znao da ću se baviti pisanjem. Najpre me je toliko fascinirala tema razmera ljudskog zločinstva i trpljenja koja je obeležila Jasenovac da sam u Narodnoj biblioteci Srbije, gde sam učio jer sam tada bio podstanar, uz stručne knjige za ispite naručivao i istoriografska dela o Nezavisnoj državi Hrvatskoj. Kad sam se bio preselio u Barselonu 2001, sličnu fascinaciju pobudila mi je meni do tada slabo poznata tema Španskog građanskog rata, osim količinom stradanja, i podacima o učešću stranaca u njemu, ne samo Internacionalnih brigada, nego i Nemaca, Italijana, Marokanaca…

  • Nadi Marković, jednoj od junakinja romana Ostaci sveta, drugovi iz Partije zameraju to što nije poginula u Španskom građanskom ratu jer su im bili potrebniji mrtvi heroji kojima bi promovisali sebe i svoje ideje. Sličnu sudbini doživeo je i stvarni general Vladimir Trifunović. Da li su nam na Balkanu važniji mrtvi od živih? Ima li li ovde života pre smrti?

Duhovito ali, nažalost, tačno sročeno pitanje. Pa zaista sam ovde viđao kako ljudi preko noći radikalno menjaju izrazito negativno mišljenje – ako se ono može nazvati mišljenje – o nekome, samom njegovom smrću. Jeste balkanska kultura prilično nekrofilska. Nije čoveku dovoljno što je za života, osim ako je političar ili kriminalac, na razne načine izrzaito eksploatisan, nego se to priređuje i mnogim mrtvima.

  • Da li ćemo se ovde, na Balkanu, ikada suočiti sa prošlošću? Čini se da prošlost, čak i ona neposredna, više nikoga ne interesuje

Da, do prve nesrećne prilike, kad ponovo dospe u modu kako bi postala hrana za nove sukobe. Pre bih rekao da ovde malo koga interesuju pouka i prosvećenje. Kao što je slučaj u svakom društvu sklonom ekstremima, gde su prošlost, ili crkva, ili kultura, periodično potiskivani a povremeno izrazito forsirani..

  • U romanu „dajete reč“ i levima i desnima, i dželatima i žrtvama. Zašto? Da bi u nekoj sredini pronašli istinu?

Nije moguće fikcionalnom delu da nađe istinu, osim u meri istinitog laganja, koje je imanentno, mislim na laganje, svakom umetničkom projektu. Lično volim da o svakom pitanju čujem obe strane, pa čak i ako je posredi krvavo zbivanje. Pri čemu, naravno, sama prilika da i dželat bude saslušan, pa čak i pronicanje u njegove porive, ne znače i njihovo opravdavanje.

  • Živimo u doba postistine gde se više ne oslanjamo toliko na istinu već na našu percepciju i interpretaciju (polu)istina. Da li je danas istina (i ništa osim istine) uopšte bitna?

Sve manje. Sve su važniji učinak, bez obzira na njegovu zaleđinu i verbalna ekvilibristika u što manje različitih reči. Postali smo vrlo pragmatični. I bićemo to, po svoj prilici, i još više, blago nama.

  •  Ako uzmemo u obzir Vaš angažman vezan za dodeljivanje NIN-ove nagrade, verujem da Ostaci sveta neće biti u nominaciji za ovu nagradu?

Naravno da neće. Verujem da sam u nekoliko tekstova i bar desetini izjava o tome objasnio i zašto.

  • Nedavno ste, ispred zgrade suda, zajedno sa grupom srpskih pisaca, pružili podršku doktoru Igoru Perišiću koga je Saša Ilić tužio. Kakav je Vaš stav povodom celog slučaja?

Jedinstven je slučaj da neko ko tuži kritičara zbog novinskog naslova koji su dali drugi izigrava žrtvu dok zapravo nastoji da uhapsi javnu reč. Istim povodom, može se dodati da je nešto manje unikatna pojava da disidenta i kritičara države izigrava neko ko je odavno uvaljen u državnu strukturu, koja ga udobno hrani.

  • Šta je danas merilo za dobru knjigu ili autora? Broj osvojenih književnih nagrada, tiraž, zarada, stav kritike, čitalaca..?

Sa porastom informacija, uključujući i blogove, i broj objavljenih izdanja, sve su nepouzdanija merila za dobru knjigu ili autora. Ali pretpostavljam da listi pominjanih stvarnih i vajnih merila valja pridružiti i prevode.

  • Sve je veći broj srpskih izdavača koji na svojim sajtovima javno pišu da ne primaju rukopise domaćih autora. Čini se da se neki srpski izdavači i hvale tome što godinama nisu objavili delo nekog domaćeg autora. Čemu onda, sa stanovišta promovisanja domaće književnosti, služe srpski izdavači? Da li su se pretvorili u svojevrsne ambasadore strane književnosti i stranih autora?

Pojedini time pokušavaju dovijanje u uslovima hiperproducije. Drugi su usled toga digli ruke od domaće književnosti. Treći objavljuju, koliko znam, samo po pozivu. Ako se ko hvali time što ne prima rukopise domaćih pisaca, samo ilustruje sklonost sredine ekstremima kakvu smo već pomenuli u intervjuu.

  • Da li i šta čitate ovih dana?

Upravo sam dovršio izvanrednu knjigu Film i rat: mimikrija horora Petra Jončića, objavljenu kod Službenog glasnika. U središtu pažnje autora, koji baštini alternativan i apartan pristup kinematografiji – neophodan razvoju nacionalne kulture – našla se krupna tema poput Drugog svetskog rata i filma u službi odnosno u svrsi kritike neke od zaraćenih strana..

  • Da li, za posetioce Bookvara, možete da preporučite nekoliko književnih klasika koje bi trebalo da pročitaju?

Osim nezaobilaznog Servantesovog Don Kihota i Volterovog Kandida, volim da preporučim i alternativne klasike poput romana Luja Ferdinana Selina Putovanje na kraj noći i Smrt na kredit, te Tomasa Bernharda, Gubitnik i Seča šume.

  • A preporuke knjiga aktuelnih srpskih autora?

Nekoliko romana Vladana Matijevića, pre svega Slobodu govora; Tatu Krste Popovskog, Top je bio vreo Vladimira Kecmanovića… koliko mi trenutno pada na pamet.

  • Da li možete da nam otkrijete na čemu sada radite? Šta možemo da očekujemo od Igora Marojevića nakon romana Ostaci sveta?

Zbog količine raznolike istorije kojom sam bio prisiljen da se ogrnem za potrebe knjige, osećam zasićenost povešću i potrebu da sledeći projekat umestim u sadašnjost. Još sam u fazi usputnog zapisivanja, ali mi se dovoljno nadahnjujućim temama čine proizvoljnost kovida i posledice koje ostavlja na ljude, pre svega mentalne, kao i sam proces njihovog mentalnog menjanja.

Razgovarao: Milan Aranđelović

Comments

comments