Irena Ilić-Vasiljević je po struci arheolog i strastvena poklonica istorije, mitologije i filozofije. Živi u Novom Sadu i piše „za svoje dečake“. Do sada je objavila knjige „Sa druge strane horizonta“ i „Kruna“, a njene priče objavljivane su u zbornicima i na internetu.
Sa Irenom smo popričali o tome kako je izgledao ceo proces objavljivanja i promovisanja knjiga sa idejom da će njeno iskustvo pomoći svima onima koji žele da se okušaju u književnom radu.
- Kako ste znali da je Vaš rukopis spreman za slanje izdavaču?
Zar zaista postoji rukopis spreman za slanje? Ja uvek nešto menjam, dodajem, izbacujem… Prvo vežem Gordijev čvor, pa ga godinama odvezujem.
Prvi roman Sa druge strane horizonta objavila sam pod velom Korone, motivisana pitanjem kad ako ne sad. Uplašena da ću umreti, a knjigu objaviti neću, jednog tmurnog jutra pozvala sam prijatelja koji ima štampariju… Bila je to pogrešna odluka, u pogrešno vreme. Nešto što nikom ne preporučujem. Ako ne možete sve da uradite kako treba bolje ne radite ništa. Ako nemate dobrog urednika, izvesno je da nećete imati ni kvalitetnu knjigu.
Sa pričama je već bilo drugačije. Za prvu, objavljenu u Refestikonu, zasluge idu na račun AVKFa, a Neši i Petri mogu da zahvalim za Nijanse.
- Kako ste birali izdavače kojima ćete se obratiti?
Čim sam zakoračila iza horizonta postalo mi je jasno da sam naivna, da postoje pravila igre i da ne mogu sama kroz svet izdavaštva. U želji da objavim Krunu stupila sam u kontakt sa tri-četiri izdavačke kuće, koje su mi kao knjigoljupcu bile veoma drage, ali nisam uspela da ostvarim saradnju sa njima.
- Koliko dugo ste čekali odgovor izdavača i kako ste se nosili sa neizvesnošću?
Od nekih još čekam. Neizvesnost me ne muči, znam da neće odgovoriti. Šalu na stranu, mnogi izdavači imaju veoma čudan pristup poslovanju koji ne mogu, i ne želim, da razumem. Često se pitam čemu toliko nepoštovanje autora i njihovog vremena.
- Da li ste nailazili na odbijanja? Ako jeste, kako su ona uticala na Vas?
Nisam naišla na otvoreno odbijanje, ali ni na uslove koji bi mi odgovarali, te sam vrlo brzo izgubila želju za standardnim objavljivanjem pod okriljem klasičnog izdavača i okrenula se alternativnoj varijanti odnosno traženju profesionalnih saradnika koji mogu da mi pomognu da ostvarim zamišljeno. Igrom slučaja tih dana se na sceni pojavio Librum, koji je nudio sve što mi treba, pa i više od toga.
- Kada ste dobili potvrdan odgovor, kako je izgledao dalji proces – od ugovora do štampe?
Nakon dogovora o saradnji koji je protekao veoma glatko, usledio je rad sa urednikom, potom lektura, prelom, korice, i ostale sitnice kojima ja nisam želela da se bavim, i zbog kojih sam, između ostalog, i angažovala Librum. Aktivno sam učestvovala u uređivanju teksta, ostalo sam prepustila Ivanu (Ivan Dabetić, izdavačka kuća Librium, prim. ur.) uverena u to da će saradnici Libruma sve uraditi besprekorno.
- Kako je izgledala Vaša saradnja sa urednikom? Da li ste imali kreativnu slobodu ili su tražene veće izmene?
Urednik je bio jedan od osnovnih razloga zbog kojih sam od svih onih koji nude usluge objavljivanja odabrala baš Librum. Saradnja je bila veoma korektna. Dobila sam detaljnu analizu radnje i likova, savete vezane za strukturu i jezik, kao i konkretne predloge kako da rešim određene probleme. Neizmerno sam mu zahvalna na vremenu i trudu koji je uložio kako bi mi pomogao da poboljšam tekst.
- Da li ste bili uključeni u izbor naslovne strane, dizajn, lekturu i slične detalje?
Naravno. Posle završene lekture dobila sam odgovore zašto su urađene konkretne izmene, kao i pojašnjenje u čemu grešim, što mi veoma znači jer ne volim da ponavljam greške. Kada je naslovnica došla na red ponuđena su mi tri rešenja. Pošto sam jedno odbacila usledio je period dvoumljenja. Na kraju sam ipak zamolila Ivana da odluči umesto mene. Nakon što mi je obrazložio svoj izbor dala sam saglasnost i ni jednog trena se nisam pokajala.
- Koliko ste bili uključeni u promociju knjige – da li ste se sami morali angažovati ili je to radio izdavač?
Još nisam krenula ozbiljno da se bavim promocijom. Pauzirala sam sve aktivnosti zbog trenutne situacije u zemlji, i energiju usmerila na nešto drugo. Inače, od Ivana sam dobila marketing strategiju, fino osmišljenu, ali… Nije to za mene. Za samopromociju su potrebni kontakti koje ja nemam, kao i puno vremena i energije. No Librum u okviru svoje ponude ima i marketing, i to je jedna od usluga kojoj ću se sigurno uskoro okrenuti.
- Da li ste imali podršku u plasmanu knjige – kroz knjižare, festivale, intervjue? Ili ste morali sami da gradite taj put?
Više sam usmerena ka internet prodaji. Veliki knjižarski lanci traže visok procenat, uz to ne nude ništa sem nekog skrajnutog mesta na polici, a na to trenutno ne želim da pristanem. Ciljna grupa su mi ljudi koji ne beže od savremene tehologije i novih informacija, koji su otvoreni za nešto drugačije. Festivali me ne privlače – retko ih posećujem, gostovanje u jutarnjem programu ili Šarenici još manje. Biram gde ću i sa kim da budem viđena podjednako pažljivo kao što biram i saradnike.
- Da li je izdavanje knjige ispunilo Vaša očekivanja? Šta Vas je posebno iznenadilo, pozitivno ili negativno?
Nisam imala velika očekivanja. Zapravo jesam, ali me je još pre upuštanja u sam proces izdavanja Ivan Dabetić spustio na zemlju. Objasnio mi je kako neke stvari funkcionišu, i pripremio me na sve što me čeka. Pozitivno me iznenadio pristup pun strpljenja i podrške, kao i iskrenost, jer sam do tada uglavnom nailazila na isprazna laskanja. Negativno me iznenadio svet knjigoljubaca, odnosno inertnost.
- Da li biste danas ponovo izabrali isti put izdavanja ili biste probali nešto drugačije (npr. samostalno izdavanje, inostrano tržište, digitalnu formu)?
Mislim da bih ponovo sve isto. Na greškama se uči. Samostalno objavljivanje prvog romana mi je pomoglo da savladam lekcije i shvatim da je mnogo pametnije angažovati nekog ko se razume u to kako treba da izgleda knjiga koja se plasira na tržište. Sitna slova recimo odbijaju čitaoce, o lošim koricama da i ne govorim… Sve su to sitnice o kojima treba voditi računa da bi se dobio dobar finalni proizvod, jer sam tekst jednostavno nije dovoljan ma kakv on bio. Što se tiče digitalne forme, moram priznati da ozbiljno razmišljam o njoj. Volela bih da imam i takav vid iskustva, te se možda već sledeće godine upustim i u to.
- Koji biste savet dali mladima koji imaju gotov rukopis, ali ne znaju kome da ga pošalju i šta da rade dalje?
Savetovala bih im da ne žure i čuvaju živce, da štede novac i kontaktiraju Librum.
- Šta biste voleli da ste znali pre nego što ste krenuli u ceo proces?
Volela bih da sam znala da je veoma teško motivisati ljude da pročitaju knjigu nekoga ko nije već poznat. Ne bi me ta činjenica odvratila od objavljivanja, ali bi me sačuvala od razočaranja.
- I za kraj – koliko je, po Vašem mišljenju, važna sreća, a koliko upornost kada je reč o objavljivanju knjige?
Sreća je nepouzdan sardnik, nikad je nema kad mi je potrebna, zato se više oslanjam na upornost koja me još nije izneverila.
Razgovarao: Milan Aranđelović