Milica Sniva je pseudonim Milice Marković koja je književnoj javnosti poznata po svom romanu “Simptomi” koji je 2021. godine objavila Patrizanska knjiga, a široj kulturnoj javnosti i po istoimenoj pozorišnoj adaptaciji ovog romana koji je na daske Ateljea 212 postavila rediteljka Iva Milošević.
Sa Milicom smo porazgovarali tome kako je izgledao proces objavljivanja knjige sa nadom da će njeno iskustvo pomoći svima onima koji žele da se okušaju u književnom radu.
- Kako ste znali da je Vaš rukopis spreman za slanje izdavaču?
Nisam znala. Moji prijatelji su čitali roman i ohrabrili me pozitivnim utiscima. Ali, nisam bila sigurna da li je knjiga spremna za objavljivanje. Mogla sam samo da proglasim kraj rada onda kad sam osetila da je došlo vreme za to. Pokušala sam, pa šta bude.
- Kako ste birali izdavače kojima ćete se obratiti?
Kontaktirala sam tri izdavačke kuće jer sam se raspitivala i čula “tračarenja” da ti izdavači imaju običaj da prihvate nove autore dok većina izdavačkih kuća ni ne čita mejlove i rukopise koje dobijaju od neafirmisanih pisaca. U međuvremenu su se promenile stvari, sada dosta izdavača ima konkurse za prvi roman i to olakšava put novopečenim piscima.
- Koliko dugo ste čekali odgovor izdavača i kako ste se nosili sa neizvesnošću?
Ne sećam se. Prošlo je nekoliko meseci. Nisam imala problem sa neizvesnošću jer su mi očekivanja bila niska. Mislila sam da će traganje za izdavačkom kućom trajati godinama. Čula sam toliko negativnih iskustava sa izdavačima da sam se prijatno iznenadila kada sam u relativno kratkom roku dobila pozitivan odgovor.
- Da li ste nailazili na odbijanja? Ako jeste, kako su ona uticala na Vas?
View this post on Instagram
Odbili su me dva puta, a treća je bila sreća. Nije me pogodilo odbijanje, mislim da neiskusni pisac uvek treba da bude spreman na to da su veće šanse da rukopis bude odbijen nego prihvaćen.
- Kada ste dobili potvrdan odgovor, kako je izgledao dalji proces – od ugovora do štampe?
Komunikacija se odvijala mejlovima. Potpisala sam ugovor koji su mi dali, nisam imala prostora ni za kakvo pregovaranje. Prihvatila bih bilo šta jer sam imala veliku želju da objavim roman, verovatno kao i svako sa prvom knjigom. Srećom, imala sam korektnu saradnju sa izdavačem. Nakon potpisanog ugovora, prešli smo na rad na tekstu sa urednikom. To je trajalo nekoliko meseci. Radila sam sa Srđanom Srdićem, a on je vredan i posvećen čovek koji taj proces zna da učini i zabavnim i zahtevnim, a to je dobro za kvalitetnu književnost. Nakon rada sa urednikom, lektorka je vršila izmene u tekstu uz konsultacije sa mnom. Onda je na red došao dizajn korica i štampa.
- Da li ste imali urednika? Ako da, kako je izgledala Vaša saradnja sa urednikom? Da li ste imali kreativnu slobodu ili su tražene veće izmene?
Opisala sam rad sa Srdićem kao zabavan i zahtevan. Imala sam punu slobodu i vojnički dril istovremeno. Nije lako opisati tu atmosferu. Ja sam se osećala sjajno. Bilo je toliko inspirativno da verovatno tako nešto ne može da se ponovi.
- Da li ste bili uključeni u izbor naslovne strane, dizajn, lekturu i slične detalje?
Bila sam uključena u sve aspekte rada.
- Koliko ste bili uključeni u promociju knjige – da li ste se sami morali angažovati ili je to radio izdavač?
Imala sam jednu promociju koju je organizovao izdavač, ostale sam sama.
- Da li ste imali podršku u plasmanu knjige – kroz knjižare, festivale, intervjue? Ili ste morali sami da gradite taj put?
Distribucija knjige nije bila najbolja, marketing slab, nisam bila zadovoljna. Na marketingu sam uglavnom radila sama i to se svodilo na društvene mreže. Pokazalo se da to nije dovoljno, mejnstrim mediji su ipak sigurniji put do šire publike.
- Da li je izdavanje knjige ispunilo Vaša očekivanja? Šta Vas je posebno iznenadilo, pozitivno ili negativno?
Objavljivanje knjige je premašilo sva moja očekivanja jer sam stekla prilično raznoliku i široku publiku iako sam tek na početku svog stvaralačkog rada i nisam prisutna u tradicionalnim medijima. Moj roman “Simptomi” bio je u užem izboru za NIN-ovu nagradu i adaptiran je na pozorišnoj sceni. Igra se već godinu dana u Ateljeu 212 i kritike su sjajne. Nisam očekivala takav uspeh.
- Da li biste danas ponovo izabrali isti put izdavanja ili biste probali nešto drugačije (npr. samostalno izdavanje, inostrano tržište, digitalnu formu)?
Ništa ja tu ne bih menjala.
- Koji biste savet dali mladima koji imaju gotov rukopis, ali ne znaju kome da ga pošalju i šta da rade dalje?
Usporiti. To je savet koji bih i sebi dala u ovom trenutku. Kontaktirati ljude, slati rukopise i čekati. Strpljenje je veoma važno u ovom poslu koji i nije toliko posao za nas koji stvaramo koliko je potreba da se iskažemo i prikažemo svetu. Da razgovaramo sa čitaocem, da prenesemo ideju, da podarimo nekome deliće sebe. Zato, nema žurbe i ništa na silu, nikad protivno svojoj intuiciji.
- Šta biste voleli da ste znali pre nego što ste krenuli u ceo proces?
Volela bih da sam bila svesna koliko sam imala sreće. Sad je nemam toliko i sad mi je jasno da su se sa prvim romanom “poklopile kockice” ili dobro namestile zvezde, osim toga što sam napisala čitljiv roman.
- I za kraj – koliko je, po Vašem mišljenju, važna sreća, a koliko upornost kada je reč o objavljivanju knjige?
Nisam čitala pitanja unapred, a malopre rekoh – sreća! Upornost je, ipak, važnija. Strpljenje – najvažnije. Ljubav… Kako se kaže kad je nešto važnije od najvažnijeg?
Razgovarao: Milan Aranđelović