Tamara Đenadić je srpska književnica koja je do sada objavila zbirku priča „I ravnodušnost je ubila mačku“ (2022.), priču u zbirci „Nijanse gladi“ (2024.), kao i roman „Šta pravi buku u poljima lavande” (2025.).
Sa Tamarom smo porazgovarali o tome kako je izgledao ceo proces objavljivanja i promovisanja knjiga sa nadom da će njeno iskustvo pomoći svima onima koji žele da se okušaju u književnom radu.
- Kako ste znali da je Vaš rukopis spreman za slanje izdavaču?
Neću sigurno reći ništa novo – definitivno nisam znala. Bila sam na granici da upadnem u kolo beskonačnih prepravki, a onda su me beta čitaoci ohrabrili da je vreme da stavim finalnu tačku i kažem sebi: „ovo je najbolje što trenutno mogu”. Bilo je i do osećaja. Tekst je morao da „teče” dok čitam i da ne „zapinje”.
- Kako ste birali izdavače kojima ćete se obratiti?
Nisam slala najvećim izdavačima, pošto nisam verovala da ima šanse da to neko pogleda.
Mnogima sam slala jer, da budemo realni, nije lako doći do izdavača kao neko ko prvi put objavljuje knjigu. Nisam želela da idem na samizdat rešenje jer mi je sve oko marketinga i ovako dosta zahtevno i naporno, a da sama sve organizujem oko prodaje, festivala i sličnih manifestacija bilo mi je prezahtevno.
- Koliko dugo ste čekali odgovor izdavača i kako ste se nosili sa neizvesnošću?
Ceo proces, od kad sam krenula da šaljem do pronalaženja izdavačke kuće „Otvorena knjiga” trajao je nekih pola godine. To i nije toliko dugačak period, kad sada pogledam. Tada je izgledao kao čitava večnost. Tu leži i odgovor na pitanje kako sam se noslila sa neizvesnošću. Toliko sam puta dnevno proveravala mailove da sam prvo isključila notifikacije na telefonu, a onda obrisala iz naloga mail sa koga sam slala rukopis da bih samo sa laptopa mogla da mu pristupim. To je jedna od onih životnih epizoda „Sad učimo šta je strpljenje”. Neko bi možda pomislio da nisam trebala da imam visoka očekivanja, ali za to čekam drugu epizodu pod nazivom „Sad učimo da nemamo očekivanja”.
- Da li ste nailazili na odbijanja? Ako jeste, kako su ona uticala na Vas?
Mnogo mi je teže bilo čekanje na odgovore koji nikad neće doći. To je neuporedivo češći slučaj od odbijanja i, bar meni, mnogo teži. Odbijanjem dobiješ bar neki odgovor. Okej, nije najlepša poruka koju ćete dobiti, ali jeste uvažavanje koje cenim. Na kratko je umelo da me obeshrabri, ali onda sam se uspevala da resetujem i nastavim da tražim rešenja.
- Kada ste dobili potvrdan odgovor, kako je izgledao dalji proces – od ugovora do štampe?
Cela saradnja sa Petrom Nikolićem je išla glatko. Naš prvi sastanak uživo je prošao kao da se znamo neko vreme i lako smo našli zajednički jezik. Njemu su se moje priče svidele, odlučio je da „Otvorena knjiga” finansira izdanje i meni je to bilo dovoljno. Ostali uslovi me nisu preterano interesovali. Tu sam stvarno imala sreće, i sa Petrom i sa njegovim saradnicima. Mislim da je mnogo bitno da izdavačka kuća veruje u ono što ste napisali da bi ceo proces nadalje bio valjan.
- Da li ste imali urednika? Ako da, kako je izgledala Vaša saradnja sa urednikom? Da li ste imali kreativnu slobodu ili su tražene veće izmene?
Nisam imala urednika, ali sam imala izuzetnu lektorku Milicu Kološki koja je odradila daleko više od lektorskog posla. Imala je jako dobre predloge, pitanja i zamerke. Ono što je meni bilo najvažnije, nije se trudila da me uklopi ni u šta.
- Da li ste bili uključeni u izbor naslovne strane, dizajn, lekturu i slične detalje?
Naslovna strana mi je bila bitna pa sam dizajneru objasnila šta želim i on je to, u svom stilu i maniru, uradio. Nismo imali mnogo napred-nazad koraka. Lektorku sam već pomenula, a oko ostalih detalja se nisam mnogo uplitala.
- Koliko ste bili uključeni u promociju knjige – da li ste se sami morali angažovati ili je to radio izdavač?
View this post on Instagram
Promocije su bile zajednički rad, i dalje su. Ako nam je stalo da se za knjigu čuje, mislim da se, kao autori, moramo mnogo angažovati. Moja izdavačka kuća je iskoristila svoje kontakte da organizuje neke promocije, ja sam se trudila da kontaktiram ljude po bibliotekama i kulturnim centrima za neke. Bilo je boljih i lošijih, ali smo sve gurali zajedno.
- Da li ste imali podršku u plasmanu knjige – kroz knjižare, festivale, intervjue? Ili ste morali sami da gradite taj put?
Što se tiče plasmana knjige u knjižare sve je odradila izdavačka kuća na čemu ne mogu dovoljno da se zahvalim. Što se tiče nekih drugih marketinških aktivnosti bilo ih je različitih. Neke je pokretala izdavačka kuća, neke sam ja, opet uz pomoć ljudi koji znaju ljude koji znaju ljude. Mnogo rukava treba da se povuče da bi se došlo do medija, kada ne dolazite iz tog sveta. Ume da bude iscrpljujuće, ali čini mi se neophodno ako vam je namera da vašu knjigu ne čitaju samo porodica i prijatelji.
- Da li je izdavanje knjige ispunilo Vaša očekivanja? Šta Vas je posebno iznenadilo, pozitivno ili negativno?
U principu jeste. Sa distance kad gledam imala sam sreće. Ono što mi je smetalo i smetaće mi je taj marketinški rad. Doći do, bilo kakve, šanse da se za vas čuje je ozbiljan posao.
- Da li biste danas ponovo izabrali isti put izdavanja ili biste probali nešto drugačije (npr. samostalno izdavanje, inostrano tržište, digitalnu formu)?
Samostalno izdavanje ne bih probala nikad. Što se tiče inostranog tržišta, da, imam neke ideje i planove na tu temu.
- Koji biste savet dali mladima koji imaju gotov rukopis, ali ne znaju kome da ga pošalju i šta da rade dalje?
Uh. Verujem da postoje autori koji su kvalitetom došli do izdavača. Opet, ako niste uspeli, ne znači da niste napisali nešto kvalitetno. Verovatnije je da niko nije stigao da pročita vaš rukopis u moru rukopisa koji pristižu. Onda probajte da do šanse dođete preko prijatelja, poznanika, kontakata na mrežama. Ja sam, zahvaljujući instagram storiju dobrog druga, došla do devojke koja zna mog sadašnjeg izdavača. Ona je pročitala par mojih kratkih priča, i odlučila da me spoji sa izdavačem.
- Šta biste voleli da ste znali pre nego što ste krenuli u ceo proces?
Da je i u književnosti marketing ovoliko bitan. Ja sam imala jedno naivno verovanje da je dovoljno da napišem i objavim knjigu, a da će ona sama nastaviti da živi.
- I za kraj – koliko je, po Vašem mišljenju, važna sreća, a koliko upornost kada je reč o objavljivanju knjige?
Na raskrsnici ulica Sreća i Upornost nalazi se trg zvani Objavljena Knjiga. Mislim da bez upornosti teško može da se uspe u ovom procesu, mada je sreća često presudna.
Razgovarao: Milan Aranđelović