Zahvaljujući popustu na gomilu knjiga izdavačke kuće Paideia imao sam zadovoljstvo da po povoljnim cenama nabavim neka objavljena izdanja koja sam odavno „snimio“ i želeo da pročitam, ali koje zbog cene (i svoje poslovične štedljivosti, da ne kažem tvrdičluka) nikada nisam bio u prilici da pročitam. Zanimljivo je da su sve knjige koje sam ovom prilikom odabrao dela latinoameričkih književnika.

Prva knjiga o kojoj bih želeo da pišem jeste roman Brazilski špijuni Luisa Fernanda Verisima.  Verisimo je poznat kao veliki majstor svakodnevnih situacija, često na granici apsurda ili groteske, u kojima suočava čitaoca sa samim sobom, sa njegovim strahovima, slabostima, nadama, skrivenim željama… Tako je i ovom romanu. Grupa sredovečnih muškaraca, intelektualaca za primer, svoje živote traći u kafani, gotovo svakodnevno se opijajući  (ili barem svakog vikenda) umesto da slobodno vreme potroše na život. Oni zapravo žele da pobegnu od života koji imaju jer nemaju živote o kojima potajno sanjaju.

Jedan od njih, osim kao pripovedač ovog romana, zaposlen je u jednoj maloj i gotovo  bizarnoj izdavačkoj kući. Svoje radne dane provodi tako što na najgrublje moguće načine odbija rukopise koje im šalju „pisci u pokušaju“. Supruga odavno ne priča sa njim, sa sinom nikada nije uspostavio kvalitetan odnos i komunikaciju… Jedino su mu preostali pas, Le Kare i kafana.

Sve se menja kada jednog dana dobija pismo od prijateljice izvesne Arijadne koja je tajno, fotokopirala rukopis svoje prijateljice, i poslala ga na adresu izdavačke kuće. U fotokopiji Arijadninog rukopisa saznajemo da je ona kći bogatog industrijalca i supruga čoveka koji je ovome osim ćerke oduzeo i fabriku u nekom malom brazilskom mestu, negde Bogu iza tregera. Arijadna otkriva kako je njen život upropašćen jer su joj oduzeli Tajanstvenog Ljubavnika i kako je ona spremna da spas potraži u suicidu.

Pričajući o ovom slučaju svojim prijateljima u kafani oni svi zajedno, negde u želji da im se konačno dogodi život o kome sanjaju, brišu granicu između stvarnosti i fikcije i Arijadnin tekst uzimaju kao opis stvarne, a ne izmišljene situacija. Arijadna postaje princeza koju bi neki valjani vitez na belom konju valjalo spasiti od zlog gospodara i samoubistva koje je najavila. Jedan po jedan, naši izgubljeni slučajevi, dajući mašti i skrivenim željama na volju smišljaju sebi lažne identitete, odlaze u mesto u kome je „zatočena“ autorka rukopisa. Po ugledu na Le Karea, a ovaj roman je omaž upravo njemu,  istina (i „istina“) nam se otkrivaju na kašičicu neprekidno nas terajući da okrećemo stranice jednu za drugom.

Granica između stvarnosti i fikcije, između laži i istine, između apsurdnog i apsurdnijeg je veoma nejasna u ovom kratkom romanu u prilično lošem prevodu sa portugalskog Jovana Tatića. Neodoljiva privlačnost priče daje posebnu draž romanu.

„Zar nije sve ovo ionako fikcija?“, pita jedan od junaka romana.

I zaista.

Drugi roman iz ovog mog latinoameričkog ciklusa kolokvijalno nazvanog „3 za 999 dinara“ jeste Starac koji je čitao ljubavne romane čileanskog književnika Luisa Sepulveda objavljenog u srpskom prevodu Silvie Monros Stanković.

Ovaj roman nas vodi u jedno daleko mestašce na obali reke Nangarice, negde u amazonskom slivu. El Idilijo pomalo podseća i na Manaus (u malom) u kome živi Mister No. Grupa lokalaca, „civilizovanih“ pripadnika amazonskih plemena, tragači za zlatom i pokoji radoznali gringo avanturista… Nema tu mnogo toga da se vidi. Poslednja granica do koje je stigao civilizovan… hm… beli čovek zapadne civilizacije. Posle El Idilija počinje džungla. El Idiljo je ono mesto u kome se dodiruju civilizacija u prodoru i netaknuta priroda u povlačenju. Progres, uništenje i pustinja su neminovnost buduće civilizovane Amazonije, ali i priroda ima koji kec u rukavu i, uglavnom u očaju, zna da uzvrati udarac.

Upravo ovim udarcem se bavi Sepulveda u svom romanu. Svakodnevnu monotoniji života u El Idiliju kvari jedan leš plavokosog muškarca koga domoroci pronalaze u čunu na reci. Gradonačelnik za sve okrivi lokalne Indijance, te divljake nesklone civilizaciji, odeći i Hristu, ali, upravo zato, bliske ubijanju bledolikih. Ovo lako razrešenje zločina pokvario je izvesni starac, Antonio Hose Bolivar Proanjo, koji je jedno vreme proveo živeći sa Indijanskim plemenom Šuari (kao i autor ovog romana) i koji je u rani na grudima u vratu žrtve video rukopis, ne mačete „divljaka“, već kandži tigrilja (velika mačka nalik jaguaru). Starac, koji je i sam zaustavljen na pola puta između nadolazeće civilizacije i odumiruće prirode, nam u ranama i mirisu leša tumači priču o belom čoveku koji je ubio mladunce, verovatno ranio mužjaka, ali koji je stradao od ženke izbezumljene od bola. Ženke koja se sada, obnevidela od bola i u želji za osvetom, polako približava El Idiliju, ubijajući sve više ljudi.

Dok se ženka približava, a leševi gomilaju, stari Antonio Hose Bolivar, čita ljubavne romane koje mu, na svakih šest meseci, donosi brodski zubar i sprema se za konačni obračun između civilizacije i prirode.

Luis Sepulveda, o čijem životu bi takođe mogao da se napiše roman (bio je zaposlen u ministarstvu kulture za vreme Aljendea, da bi tokom Pinočeovog režima skoro tri godine proveo u zatvoru, godinu dana je živeo sa indijanskim plemenom…), godinama je radio na jednom od brodova Grinpisa, da bi nakon toga bio kordinator u ovoj organizaciji. Roman Starac koji je čitao ljubavne romane (za one koje mrzi da čitaju, postoji  i istoimeni film snimljen na osnovu ovog romana) posvećen je uticaju koje kolonizacija Amazonije ima na lokalno stanovništvo i na prirodu. Preveden je na trideset i pet jezika i namenjen je, ne samo ljubiteljima dobre književnosti, već i  svima onima koji vole prirodu i koji su zabrinuti za budućnost naše planete.

Piše: Milan Aranđelović

Comments

comments

Related Posts