Nedavno je u izdanju “Lagune” objavljen Islednik, novi roman Dragana Velikića. U ovoj knjizi autor popularnih i nagrađivanih romana Via Pula, Astragan, Hamsin, Severni zid, Danteov trg, Slučaj Bremen, Dosije Domaševski, Ruski prozor i Bonavia, donosi priču o otkrivanju svakodnevice majke glavnog junaka, inače pisca, nakon njene smrti. “Vest o majčinoj smrti zatiče pisca u Budimpešti i postaje povod za otvaranje emotivne crne kutije, za rasplitanje višeslojnih priča i detektivsko pronicanje u svakodnevicu vremena koje više ne postoji”, stoji u izdavačkoj preporuci za Islednika. “Ova knjiga sadrži ono po čemu je Velikić prepoznatljiv: savršen osećaj za detalj, jezičku preciznost, briljantno izbrušen stil. Roman o majci postaje autopoetička ispovest, ali i povest o zemlji i ljudima kojih više nema.”

“VREME”: Izjavljivali ste, povodom ranijih romana, a naročito povodom Bonavie, da pisac uvek polazi od doživljenog, ali ga pretvori u fikciju. Međutim, Islednik zvuči kao vaša ispovest, kao priča o vašoj majci. Ponudili ste je čitaocima i pozvali ih da vas slede, da krenu u samorazotkrivanje. Zašto bi vaši čitaoci prihvatili tako nešto?

DRAGAN VELIKIĆ: Islednik nije ni manje ni više ispovest od bilo kojeg drugog mog romana. Majka, neko ko se zove moja majka, pojavljuje se u nekoliko ranijih romana, i ima neke osobine moje majke, i neke koje to nisu. Naravno da je sve o čemu pisac piše doživljeno. I izmišljeno je doživljeno. Kako izmeriti koliko su sećanja stvarno sećanja, a koliko su s vremenom nesvesno nadograđena, pa samim tim izmišljena? Ali i tako izmišljena, opet su doživljena. A može se i svesno i namerno lagati. Graditi lažna biografija. Ja ne znam otkud ta potreba da se detektuje “istinitost” u romanima ich forme? Kako niko ne postavi pitanje nivoa istinitosti u novinskim intervjuima? Mogu svašta da vam ispričam o sebi, i da sam bio prvak Jugoslavije u šahu, i da sam imao hiljadu žena, da sam doživeo prosvetljenje na Tibetu… U tom slučaju niko me neće pitati šta je tu fikcija, a šta faktografija. Vrednost književnog dela je u njegovoj uverljivosti da nam pruži iluziju da je to što čitamo baš tako i bilo. Dakle, čitaoci će me slediti samo ukoliko u Isledniku pronađu deo vlastitog sveta, ne u smislu pukog preslikavanja prizora i događaja, već prepoznavanja situacija u kojima se odvijala i njihova svakodnevica i sticalo životno iskustvo.

U romanu kažete: “Šta je roman do pokušaj da se nekoliko kadrova svakodnevice dovede u uzročno-posledični sled, da se oslobodi priča koja postoji, kao što postoji skulptura u komadu neobrađenog kamena. Svako u sebi nosi nevidljivu biblioteku, hor nenapisanih romana.” Pisac, glavni junakIslednika, nakon smrti svoje majke istražuje njenu svakodnevicu o kojoj ne zna.Šta čovek da uradi sa tim otkrićem?

Ne istražuje on njenu svakodnevicu, već njen život, a time i svoj život. U dobu je u kojem je odavno crta podvučena i račun izveden, i prelazi se u viši nivo odnosa prema životu, u reinterpretaciju. Nataloženi slojevi nekritičkog preuzimanja raskopavaju se, nešto poput Šlimanovog rada na Troji. Ne znam je li u tome moguće preterati, pa kao Šliman i samu Troju razoriti ne prekinuvši iskopavanje u pravo vreme, ali slast je upravo u iskopavanju, u istraživanju, u razumevanju, postavljanju nekih davnih činjenica na prikladnije mesto… Ništa se sa tim ne mora raditi posle. U krajnjoj liniji, to otkriće, kako vi nazivate, nikada i nije završeno, niti uobličeno do kraja. Međutim, veoma je važno biti u miru sa sobom, sagledati vlastite postupke u kontekstu strategija kojima se služimo ne bismo li ih opravdali, prikazali se u što boljem izdanju i sebi i drugima.

U romanu se krećete kroz prostor i kroz vreme – od Pule do Soluna i Zejtinlika,od Prvog svetskog rata do raspada Jugoslavije. I bavite se pitanjem sećanja,ličnog i istorijskog. Tako se u romanu sećate vašeg dede solunca i govoreći o nacionalnoj istoriji kažete: “Zapisima DNK prisutni smo svuda gde su prošli naši preci.” I još: “Prebacivati odgovornost na pretke koji iz nas govore, a mi smo samo rezonantna kutija koja prenosi njihove reči, postao je prepoznatljiv manir logorovanja naciona izvan stvarnosti. Stanovati u mitu, maskirati kukavičluk ludilom, trošiti budućnost potomaka. Atavizam preživeo u doktorima nauka, istoričarima, političarima, piscima, vajarima, jurodivima.”

Da, izgleda da u Isledniku insistiram na postojanju paralele između lične i velike istorije; istorije država i gradova, istorije civilizacija i pojedinačnih života. Pa jeste, sve je podložno preispitivanju i reinterpretaciji, ali ne treba sad to svesti na vulgarno-banalan nivo, tako što ćemo podelu na kauboje i Indijance obrnuti, pa oni koji su nam do juče bili kauboji od danas su Indijanci, i obrnuto – jučerašnji heroji današnji su izdajnici, ili alkoholičari. Kao kad bismo u ličnoj istoriji rešili da sve što nam ne odgovara zamenimo poželjnim sadržajem i to proglasimo novootkrivenom istinom. Recimo, već od osamdesetih godina prošlog veka na prostoru bivše Jugoslavije vladao je trend demonizovanja pobednika iz 1945, ali ne toliko u cilju otkrivanja pune istine o crnim tačkama bliske nam prošlosti, nego više da bi se obezbedio zgodan alibi za buduće radove, ali i zločine, licemernih revizionista, koji su preko noći promenili stranu. Njihova pobeda nakon raspada Jugoslavije neće biti pobeda jedne ideologije, već trijumf mentaliteta – zapravo, odraz ljudskog negativnog potencijala. To je tema kojom sam se takođe bavio u Isledniku.

Zašto se po vašem mišljenu raspala Jugoslavija?

Ja ne znam zašto se raspala Jugoslavija. Mogu da imam neke ideje. Recimo da je nekome smetala, svejedno kome; nekima je smetala, raznima. Ali nije imala snage, ili nije imala pameti, da se sačuva. Mislim da je stvar u pameti. Dozvolili smo pravoj, ordinarnoj fukari da povede glavnu reč, da određuje norme i zakone, da pali i granatira. Istinski, ne mogu da verujem da fukara preovlađuje na ovim našim prostorima. Ali kad pogledate šta i kako se piše po raznim forumima, onda je logično da se javi misao da ove prostore nastanjuje fukara, i da zaslužuje da živi ovako kako živi. Sa druge strane, ja u životu – na ulici, u bioskopu, u pozorištu, na pijaci, u gradskom prevozu – svuda gde se krećem, srećem mnogo više normalnog i dobrog, poštenog sveta. Tako da ne znam, možda ti botovi prave haos. Možda je fukare malo, ali je dobro organizovana? Možda smo mi ostali nesposobni? Nedovoljno edukovani za pristojan život?

Jedan od junaka vašeg romana je i pisac Aleksandar Tišma. Čini se da je Tišma pisac čije je delo danas skrajnuto. Zbog čega?

Ne mislim da je Tišma skrajnut. Ako jeste, onda danas nije ništa više skrajnut nego što je bio za života. Pre nekoliko godina “Akademska knjiga” iz Novog Sada se poduhvatila objavljivanja sabranih dela Aleksandra Tišme u dvadeset i sedam knjiga. Do sada je izašlo jedanaest. Trenutno se snima film po Tišminom romanu Vere i zavere. U pripremi je i mjuzikl Upotreba čoveka. Dakle, Tišma postoji. Velika literatura je uvek aktuelna. U svakom vremenu se čita i doživljava na svoj način. Jedna od tema kojima se Tišma u skoro svim svojim delima bavi jeste nasilje. Šta je sve u stanju čovek da uradi drugom čoveku, ali i samome sebi. Naša svakodnevica ispunjena je nasiljem: na ulici, u porodici, na poslu, u javnom prevozu. Tišma nije pisac koji nudi neku svoju istinu, niti je glasnogovornik kakve političke opcije. On nikome ne drži stranu, on se ne prilagođava, već pokušava da objektivno sagleda stvarnost. Tišma je književna gromada, ni prvi ni poslednji koji se izmaknuo čaršijskom mentalitetu. Da se ne lažemo, Tišmu su kao svetskog pisca otkrili Nemci.

U romanu pominjete antiratnu tribinu “Jugoslovenski lavirint” održanu 1995. u Kulturnom centru Tivoli u Gracu i skandal koji je tada izazvao Aleksandar Tišma. Kažete: “Simpozijum je na samom početku debate napustio profesor Aleksandar Flaker iz Zagreba u znak protesta zbog Tišmine izjave da je glavni motiv okupljanja svih učesnika dobar honorar. I publika je burno negodovala kada je novosadski pisac optužio medije na Zapadu za cinizam i licemerje sa kojim se odnose prema raspadu Jugoslavije, sve vreme pokušavajući da prikriju ratnu uniformu kostimom Majke Tereze.” Kako se danas sećate ovog događaja, možete li detaljnije da ga opišete?

To zbog čega sam imao potrebu da pišem Islednika, to je ista stvar koja je obeležila tribinu koju pominjete – lenjost uma i subverzija. Islednik je borba sa mojom sopstvenom, životnom, lenjošću uma, koja je rezultirala neselektivnim prihvatanjem činjenica serviranih od strane autoriteta roditelja. Isti princip je obeležio tribinu koju pominjete, gde je sve krenulo već utabanim putevima, na šta je Tišma odreagovao, pokušavajući da probudi uspavane mozgove u publici. Jer, lakše je verovati nego misliti, nego premeravati i donositi odluku; lakše je povinovati se nego preuzeti odgovornost donevši odluku. Ta ljudska osobina, ta slabost, ono je na čemu se zasniva manipulacija. Manipulacija u okviru porodice od strane dominantnog roditelja; u braku od strane partnera; u društvu od strane politike i medija. Globalna manipulacija u kojoj moćna sila broj jedan, trenutno bez adekvatnog protivnika, vodi kolo kako njoj odgovara. Što ovo društvo ni u kom slučaju ne oslobađa krivice zvane Štrpci, Ovčara, Sarajevo, Srebrenica… Niti druga društva oslobađa odgovornosti za njihove toponime. Ne smemo se umoriti od ponavljanja. E sad, hoćemo li se vaditi na to da Belgija nikada nije odgovarala za to što je sprovela najveći genocid za koji se zna u civilizovanom društvu? Jedino se ne zna koliko miliona crnaca je ubijeno u Kongu za vreme vladavine kralja Leopolda II. Šest, osam ili deset miliona? Ili na to da je Amerika dve atomske bombe bacila na civile; da nije prestala da ratuje i uništava civilizacije od Drugog svetskog rata na ovamo? Ne, ne možemo se vaditi na to.

Ne znam samo kako ovi sa krstovima oko vrata i na retrovizorima džipova, što se krste kad prođu pored crkve i nepomerivo drže do slave, kako oni uspevaju; kako sebi objašnjavaju svoju nesavest i odsustvo hrišćanske ljubavi za sve drugo i drugačije od njih samih. Biće da je to, ipak, nova rasa drugačijeg mentalnog sklopa, drugačijeg DNK, koja se promoviše i preko medija sa nacionalnom frekvencijom. Dakle, to ne može biti slučajno. To zaglupljivanje, veličanje prostaštva, ukratko, neumoran i kontinuiran rad na uništavanju svih vrednosti, na gušenju individue, na njenom ponižavanju, na satiranju subverzivne svesti osvešćenog građanina, to sigurno nije slučajno.

Koliko je ovaj događaj ilustrativan za kasnije sukobe i pitanje “suočavanja s prošlošću” i nasleđem devedesetih?

Previše ideologije a premalo znanja, to je karakteristika ovog prostora, i nije ni najmanje dobro polazište za bilo kakvo suočavanje. Znamo koliko su nacionalni mediji tome doprineli tokom rata. Nažalost, nismo uspeli da saznamo i zašto su to radili. Jer, lustracija nije sprovedena, a cilj lustracije nije obračun sa neistomišljenicima, već hvatanje i detektovanje raznih skrivenih veza i vezica, prikrivenih kombinacija, otkrivanje mreže interesa. Nisu to nikakvi nacionalni interesi, kako se zamagljeno, zamaskirano i nelustrirano godinama potura na verovanje naivnima. Jer koji to nacionalni interes leži u pljačkanju i rasturanju sopstvene zemlje, u razaranju osnovnih institucija društva – sudstva, pa školstva, pa zdravstva? Kakav je to nacionalni interes koji tera preko granice sve mlado što valja i što nešto zna? Da ne nabrajam ostale katastrofe koje je određena politika proizvela, a šta odsustvo lustracije nastavlja da produbljuje i pogoršava. Tek, nema valjda više spora oko toga da tu nije bilo nikakvog nacionalnog interesa, da je na delu interes kapitala, a kapital je uvek lični, nikad nije nacionalni, jer je exteritorijalan; on bira i menja zastavu isključivo u odnosu na poresku politiku. Da se ta priča ikada razotkrila, u čemu bi institucije društva morale da se angažuju – ali zato su i razorene korupcijom i negativnom selekcijom da se priča ne bi razotkrila – da se razotkrilo imenom i prezimenom ko je koji konac povukao, e tada bismo mogli da počnemo da artikulišemo strategiju nacionalnog suočavanja sa prošlošću. Pa bi onda, u jednom trenutku, i čuveni proces o kojem se ovih dana govori, takođe mogao da dođe na red. Ali, toliko je naše sudstvo skorašnjih ubistava, skorašnjih zločina preskočilo da je stvarno više nego smešno suditi procesu postratnog suđenja! Mislim, bilo bi smešno da nije jadno.

Za Aleksandra Tišmu u romanu ste napisali da je “optuživao medije na Zapadu za cinizam i licemerje sa kojima se odnose prema raspadu Jugoslavije, sve vreme pokušavajući da prikriju ratnu uniformu kostimom Majke Tereze”. To se može odnositi na još jednog velikog pisca koji je pisao o vašim knjigama,Petera Handkea. Šta mislite o njegovom angažmanu? I zašto su od trenutka kada je napisao Pravda za Srbiju 1996. njegove knjige prestale da se prevode i objavljuju u Srbiji, tek nedavno je SKZ objavio Juče na putu i Moravsku noć?

Objavljen je i Don Huan (Clio, 2006) Prisutan je Handke kao pisac, ali u našem regionu je neuporedivo više poznat kao svetsko ime koje je stalo na stranu Srbije. Međutim, njegova upotreba u javnosti nema veze sa njegovom literaturom. Oni koji ga slave kao srpsku majku u velikom broju ga ne čitaju. Možete li da zamislite Dodika kako čita Golmanov strah od penala?

Nemam nameru da branim Handkea. Misija umetnika je da bude subverzivan, da svojim javnim delovanjem probudi drugi glas. Umetnik živi u otklonu od horske deonice. Handke je postigao cilj. On nije iz hora konformista, koji ništa ne rizikujući, drže tercu svakoj zvaničnoj verziji. A zvanična verzija ne poznaje polutonove, zvanična verzija i postoji da bi problem rešavala crno-belom slikom. Handke se pobunio protiv crno-bele slike o Srbiji na Zapadu. Ali, zašto je u toj provokaciji otišao toliko daleko da prisustvuje Miloševićevoj sahrani, ja to ne mogu da razumem. U svakom slučaju tim činom se pokazao kao majstor provokacije, što će ga možda koštati Nobelove nagrade.

Druga je stvar što se našao u magnetnom polju Miloševićeve kamarile, i njenih naslednika, koji kao i svi političari ovog sveta pokušavaju da se okoriste. Ginter Gras je pred kraj života revidirao svoj stav, izjavivši da je bombardovanje Srbije – pa još mimo odluke UN – bilo velika greška. Za razliku od mnogih svetski slavnih imena, Handke se usudio da ukrsti koplja sa onima koji proizvode stvarnost. Zločini Miloševićevog režima se ne mogu negirati, međutim, scenografija koju su stvarali svetski mediji u službi moćnika i kapitala danas je vidljivija. Pa pogledajte ovaj cirkus sa Makedonijom. Nedostaje samo neka Bjanka Džeger da se slika sa onima koje će svetski mediji označiti kao dobre momke. Vrhunac licemerstva je da SAD upozorava na mogući novi haos na Balkanu. Oni, koji su glavni sponzori i proizvođači tog haosa. Dakle, nije samo Putin izvođač radova u našem regionu i šire.

Kako vam izgleda aktuelni sukob Zapada i Rusije, a kako pozicija Srbije koja se, kako je rekao državni sekretar SAD Džon Keri, nalazi “na liniji vatre” ovog sukoba?

Zašto mislite da bih ja imao nešto suvislo da kažem na tu temu? Nisam ni analitičar ni ekspert za rusku ili američku politiku. Ja sam pisac. Meni dan ne počinje skokom glavačke u naslovne strane novina. Tačnije, trudim se da tako ne bude. Who is fucking John Kerry? I kakvi se sve interesi – lokalni, regionalni i globalni – prelamaju u ovoj bauljajućoj državi Srbiji, prostoru nedefinisanih granica i suvereniteta? Pa ja nisam u stanju da dokučim zašto je prethodna vlada takorekuć poklonila NIS Rusima? Sigurno ne zato što pružaju zaštitu našim kontroverznim biznismenima i dinastiji Milošević? Zašto ova sadašnja vlada Arapima poklanja Beograd? Ali, ono što znam jeste da ovo naše podneblje pogoduje disciplini jurenja mehaničkog zeca. Čudo jedno koliko je to omiljen sport u Srbiji.

Danas Džon Keri, sutra neko drugi. Važno je samo da se narod nečim zabavlja, da mlatara i lupeta, da se anestezira svetskom politikom, aferama i skandalima domaćeg ološa svih kategorija, da mu negacija bude pogled na svet, da ne misli, da se ne suočava sa bedom u kojoj živi. I da sve tako bauljajući potroši radni vek, dobrim delom na birou i radeći na crno, da bi na kraju bio sproveden u ponižavajuću skupinu penzionera sa afričkim primanjima. To i jeste funkcija silnih tabloida, finansiranih od strane raznih službi, da manipulišu, da odvlače pažnju građana sa istinskih problema. I da svaku čestitu osobu koja ima autoritet u javnosti uvaljaju u blato. Uvek sam se pitao koji je to mentalni sklop ljudi kojima je posao da proizvode laži. Životinjski svet ne poznaje takve profile.

Dakle, pre Kerija, da pogledamo mi naše kerove. Ali, ne tako što ćemo samo kritikovati. Gađati vrapca sačmaricom. Već delovati. Pobuniti se. Biti dosledan u svemu što činimo. Široke su mogućnosti građanske neposlušnosti. Nije nemoguće da se kreatori podvale “Beograda na vodi” na kraju udave u vlastitom projektu.

I u Isledniku, kao i u prethodnim romanima, opisujete atmosferu i život koji su za nama, a koje su vreme i istorija nepovratno izmenili. Često se dešava da neko vreme zapamtimo očima literature, a ne istorije. Kako vi vidite ulogu literature?

Šta podrazumevate pod literaturom? Ovo more naslova koje svakodnevno izbacuje industrija zvana svetsko izdavaštvo? Pa svega je tu, i neka je, ali o kakvoj njihovoj zajedničkoj ulozi može biti govora? Sva se literatura beleži, samim tim ona svedoči, ali svedoči o bezbroj različitih svetova svojih autora. Šta će od toga da preživi trenutak koji je zabeležilo, to niko ne može da garantuje. Vreme je najmanje potkupljiv sudija.

Koliko je naša literatura prisutna na evropskoj sceni?

Ne postoji evropska scena; teško je govoriti i o nacionalnim scenama, jer na šta mislite – na medijsku, izdavačku ili čitalačku scenu određene sredine? Ja mogu da govorim o onim zemljama u kojima postoje moji prevodi, u čijim medijima se pojavljuju prikazi i kritike mojih knjiga i gde mi organizuju književne večeri i susrete sa publikom. Ali svuda je hiperinflacija na delu, svuda poplava literature namenjene za jednokratnu upotrebu, za čitanje na plaži, aerodromu ili u vozu; knjige čije naslove i sadržaj zaboravljate posle mesec, dva. Te tako vaše pitanje može da glasi i: koliko je naša literatura prisutna na našoj sceni? I šta je to “naša literatura”? Na nekom relevantnom spisku našlo bi se imena koliko prstiju na rukama, a sa druge strane ko bi uspeo da pobroji domaće naslove objavljene u jednoj kalendarskoj godini? I onda da tipuje šta će od toga svega postojati kroz deset, kroz pet godina? Gde je književna kritika koja bi trebalo da omogući čitaocu da se probije kroz prašumu naslova, da ga vrati sa stranputice puke zabave na put – po duh i dušu – korisnije literature? Kad poredite sa filmskom i pozorišnom kritikom, književna je u velikom blatu.

U kakvom kulturnom i političkom stanju je, po vašem mišljenu,eksjugoslovenski prostor?

Ne mogu da verujem da me to pitate! Pa ima li ikoga da mu to nije jasno?

Poniženi, umorni, siromašni… Odnosi se na one koji su imali sreću da ne budu izbačeni na ulicu, što iz kuća i stanova zbog tuđih finansijskih malverzacija, što iz fabrika u kojima su živote ostavili, a opet zbog tuđih finansijskih malverzacija. Svet koji poznajem je završio svoje. Generacija mog sina, generacije posle njega, oni će neki drugi svet stvoriti, ali kako će to izgledati, to mi ne možemo zamisliti.

Bili ste ambasador u Beču. Kako danas gledate na taj vaš angažman?

Danas na to gledam kao na vreme naivne vere. Svoje i opšte. Bila je to 2004. godina kada mi je ponuđeno mesto ambasadora u Austriji; još smo mnogo polagali u budućnost, u mogućnost epohalne promene nabolje i preko noći. Jeste da Đinđić više nije bio živ, ali tinjao je u nama i dalje zanos koji je on pokrenuo. No, i to je izgleda nepovratno prošlo. Potonulo u ovdašnje kaljuge. Ne, danas se ne bih prihvatio nikakvog angažmana u državnim institucijama, čak ni onog u kućnom savetu.

U čemu je danas pravi angažman pisca?

Njegov cilj je i danas, i uvek, da otkriva istinu. To može biti sasvim lična istina, ili sasvim široka, društvena, politička ili istorijska istina; muška ili ženska, staračka ili adolescentska, hetero ili gej, većinska ili manjinska, ali mora biti istina, mora biti subverzivna u odnosu na vladajuće, lako prihvatljivo i po pravilu lažljivo opšte mesto zajedničkog brčkanja u mlakom blatu. I nemoj da je neko otvorio vrata, da nas ne ubije promaja!

Autor: Sonja Ćirić
Izvor: Vreme

Comments

comments

Related Posts