Prema informacijama organizacije Native American Aid, koja radi na tome da američkim domorocima obezbedi što normalniji život, oko 22 procenta od ukupnog broja Indijanaca u Americi živi u rezervatima. Uslove života u rezervatima porede sa uslovima života u zemljama trećeg sveta. Neki od rezervata desetinama kilometara su udaljeni od prve prodavnice ili zdravstvene ustanove. Najbliže radnje uglavnom prodaju brzu hranu. Najveću smrtnost ovih ljudi izazivaju potpuno izlečive bolesti. Da se indijanci još uvek nisu prilagodili životu sa ostalima na kontinentu i da su i dalje duboko stigmatizovani, pokazuje i podatak da je 85% ljudi iz rezervata nezaposleno.

Naslovna strana srpskog izdanja

I sam iskusivši sve nedaće života u rezervatu, američki autor Šerman Aleksi ih daleko opširnije prikazuje u svojim delima. Što je najbitnije, on problem ne romantizuje. U svom jedinom young adult delu, noveli Skroz istinit dnevnik jednog povremenog Indijanca, koje je ujedno i polu autobiografsko delo, Šerman Aleksi u Juniora, glavnog aktera priče, ugrađuje svoje osobine, a sa njima i svaku stvar zbog koje je bio stigmatizovan. Aleksi nije žrtva dvostruke stigmatizacije, stigme koje su mu prikačene mogu se skidati u slojevima, a pitanje je koliko bi vremena prošlo dok ih ne bismo sve oljuštili.

Sa Aleksijevom sudbinom koja mu je pripisana, Juniorova stigmatizacija počinje od malena. On je rođen sa viškom tečnosti u mozgu i opersan je kad je imao šest meseci. Uprkos prognozama, ovaj problem nije uticao na njegovo mentalno zdravlje. Međutim, zbog bolesti je imao problema sa vidom, pa je, kako pripoveda u samom delu, trčkao po rezervatu kao nekakav trogodišnji indijanski dekica. Zbog zdravstvenih problema nije mogao da učestvuje u mnogim aktivnostima karakterističnim za period razvoja jednog mladog Indijanca, te je tako u samom startu izopšten iz muške zajednice.

Šerman Aleksi kao klinac…

Zbog fizičkog izgleda trpi vršnjačko nasilje, jer mu deca zbog veličine njegove glave daju nadimak Globus. Nošenje masivnih naočara, to što je bio izrazito mršav, a imao ogromne šake i stopala, njegovo mucanje i šuškanje pri govoru, samo je davalo ostaloj deci više povoda za zadirkivanje.

Krenuvši u srednju školu, on shvata da ne želi večito da ostane u rezervatu, nastavi sa životom koji je imao do tada i na kraju potencijalno postane alkoholičar kao njegov otac. Kao i autor dela, koji je odredio kakav će biti njegov život, Junior odlučuje da napusti indijansku školu u Spokenu i pohađa belačku školu u Rirdanu. U novoj školi posmatrali su ga kao biće sa druge planete jer je bio jedini učenik koji nije beo. U rezervatu su ga se odrekli jer ide u belačku školu. Zbog svog postupka on gubi i najbližeg prijatelja i u tom momentu više nego ikada oseća da nigde ne pripada. Junior stoji na međugraničnom prostoru dva potpuno različita sveta sa saznanjem da se u novi možda nikada neće uklopiti, dok ga u starom možda više nikada neće prihvatiti kao svog.

… i kao odrasla osoba

Međutim, iako stigmatizovan na toliko različitih načina i u situaciji koju bi mnogi nazvali bezizlaznom, ovaj junak čini sve za svoje bolje sutra. On trpi i psihičko i fizičko nasilje, ali ne dozvoljava da ga išta sputava u njegovoj nameri da dođe do kraja tunela i ugleda svetlo. Ono što se provlači kroz kompletno delo i daje mu pozitivnu notu, uprkos svim lošim stvarima koje se događaju, je izuzetna snaga volje ovog dečaka. Dok bi se mnogi prepustili svojoj nesrećnoj sudbini, Junior se borio i sačuvao svoju pozitivnu energiju. Njegov lik podsetio me je na ljude koji zaslužuju najveće poštovanje. Bila mi je čast da kroz sve muke prođem zajedno sa njim i dozvolim mu da mi približi probleme stigmatizovanih ljudi.

Poput lika koji je kreirao, ni Šerman Aleksi nije odustajao. Nakon preživljavanja srednje škole i dalje je tražio sebe. Kroz školovanje za doktora, a zatim i advokata i dalje je bio prisutan taj osećaj nepripadanja. On je konačno utihnuo kada je Aleksi počeo da se bavi pisanjem. Zahvaljujući tome što je on pronašao mesto kojem pripada, svi mi sada imamo prilike da čitamo dela koja nam mogu približiti način  života i nedaće zajednice o kojoj ne znamo mnogo toga.

Šerman Aleksi je dokazao svoju poentu: i kada nam deluje da ne pripadamo nigde, naše mesto u svetu čeka na nas. Samo je potrebno da se potrudimo da ga pronađemo.

Piše: Jelena Ostojić

Tekst je nastao u okviru projekta “Škole medijske pismenosti” koji organizuje “Centar za marginu”

Comments

comments

Related Posts