„Deca Nedođina“ Miloša K. Ilića apokaliptični je kroki naše nedavne stvarnosti dat iz infantilnog ugla deteta i jedan je od najboljih prikaza decenije od koje i danas strahujemo da nam se ne ponovi.
Svet kakav smo poznavali je uništen. Na njegovim ruševinama odrastaju deca koja se bave preživljavanjem u novom okruženju koje nije pogodno za život. Dok su roditelji zauzeti švercovanjem deficitarne robe (a u distopijskom svetu koji su ostavili svojoj deci sve je deficitarno) ili umiranjem na dalekim ratištima njihova deca su prepuštena sami sebi.
Struje je sve manje, benzina odavno nema, odeća i hrana su postali luksuz, a umesto Pobesnelog Maksa, tu je Rambo. U pitanju je stvaralački pseudonim Ivana Drnčule, umetnika u makljanju. Rambo je dvanaestogodišnji vođa bande odmetnika koji je svoj surovi nadimak zaslužio zbog svoje crvene marame, dobijene nakon zakletve drugu Titu u nekom drugom životu, koju vezuje oko glave tokom sukoba sa lokalnim bandama. A bandi je mnogo. Svaki deo grada Nedođina podeljen je na teritorije kojima upravljaju bande dece.
I dok se u školama i dalje ustaje na himnu zemlje koja nestaje u plamenu i krvi i dok prve izbeglice uče prirodna bogatstva jedinstva i bratstva, borbe bandi postaju sve nemilosrdnije. Sve je jasnije da će prevlast pripasti onoj grupi dece-ratnika koja uspe da nabavi najsofisticiranije i najubojitije oružje za masovno uništenje.
Kako vreme odmiče, a trka u naoružanju postaje sve napetija, približava se vreme konačnog okršaja poslednje generacije Titovih pionira. A iz pepela uništenog poslednjeg Titovog pionira biće rođen prvi dizelaš.
Ovo je slika sveta koji je za potrebe svog prvog romana Deca Nedođina stvorio srpski književnik i dramaturg Miloš K. Ilić, a koji je nedavno objavila izdavačka kuća Plato. Stvaranje novog sveta bi u ovom slučaju trebalo uzeti sa rezervnom. Jer distopija Dece Nedođina mogu delovati kao plod mašte autora samo onima koji, svojevremeno, nisu doživeli da prođu ulicama ovog grada.
Ilić stvara dobro poznat svet koji svi mi, poput kolektivne traume, i dalje nosimo negde duboko u sebi. U pitanju je generacijski roman koji otvara rane na mestima za koje mislimo da su zarasle. Autor nas neprekidno podseća da smo zauvek ostali deca, deca Nedođina. Vremena su se promenila, ljudi su se promenili, porasli, sazreli (ili devoluirali), toliko da ponekad zaboravimo formativno iskustvo, tako šokantno da je zauvek, poput tetovaže ostalo urezano u naše biće.
Ostali ovde ili otišli da se grejemo na suncu tuđeg neba, uvek ćemo sa sobom nositi Nedođin. Autorova odluka da na svet Nedođina posmatra očima dvanaestogodišnjaka pokazaće se kao odlična. Jer Rambo, premlad za curice, a prestar za nindža kornjače, progovara naše reči, vidi našim očima, nosi naše besove, strahove i skrivene želje.
Deca Nedođina su naša (auto)biografija koju bismo najradije želeli da zaboravimo.
Miloš K. Ilić je jedan od najtalentovanijih i najdarovitijih srpskih književnika mlađe generacije. Iza sebe ima niz drama i dve zbirke pripovedaka. Deca Nedođina su njegov prvi roman koji na malo prostora uspeva da pruži mnogo toga. Apokaliptični kroki naše nedavne stvarnosti dat iz infantilnog ugla deteta jedno je od najboljih prikaza decenije od koje i danas strahujemo da nam se ne ponovi. U pitanju je knjiga koju ćemo, posle čitanja, želeti da podelimo sa našim dragim saputnicima i sapatnicima iz tog vremena. A preporuka će počinjati sa rečima „Da li se sećaš kada smo…?“
Autor majstorskom rukom gradi svet Nedođina, spretno i znalački plete priču i slika portret našeg društva. Za Decu Nedođina se može reći da su jedan od najboljih domaćih romana objavljenih ove godine.
Svojim prvim romanom Miloš K. Ilić je pokazao da i za neku od dece Nedođina ima nade. Makar u književnosti.
Piše: Milan Aranđelović
