Miloš K. Ilić rođen je 1987. godine, u Pančevu. U rodnom gradu je pohađao osnovnu i srednju školu. Studirao je dramaturgiju na FDU.
Izdao je zbirke pripovedaka „Priče o pivu“ (Laguna, 2008) i „Umorni kao psi“ (Partizanska knjiga, 2017). Za ovu potonju dobio je i nagradu „Edo Budiša“ (2018).
Radio je kao dramatrug na predstavama „Mizeri“ (Atelje 212) i „Tačka ključanja“ (premijera SKC Beograd), čiji je i autor. Diplomska drama „Čovek bez mase“ izvedena je 2013. godine na Ex Teatar Festu, u Pančevu.
Za Radio Beograd piše radio drame, a objavljuje i priče po brojnim časopisima. Nedavno je objavio svoj prvi roman “Deca Nedođine”. To je bio povod da malo popričamo sa njim.
- Nakon dve zbirke priča, Deca Nedođina su Vaš prvi roman. Zašto ste sa kratke prešli na dužu formu?
Prva verzija Dece Nedođina nastala je brzo. Slučajno sam na buvljaku kupio Rat dugmića i brže-bolje se bacio na traženje nostalgičnog osećaja jer mi je tu knjigu majka čitala kao malom. Ispostavilo se da je osećaj izlapeo, ali da me je knjiga francuskog pisca naterala da razmšiljam kako bi bilo dobro da se nešto tog tipa napiše o ratu „na ovim prostorima“. U glavi mi se odmah formirao glavni lik, a događaji, situacije, dijalozi, drugi likovi itd. su se ređali bez problema i sve se uklapalo. Tako da su se forma i žanr sami nametnuli. Priča je prosto bila predugačka za pripovetku.
- Vaš roman bi mi se učinio kao mesto na kome su se susreli Izgubljeni dečaci iz Nedođije Džejmsa Barija i Džeremaja i Kurdi iz serije postapokaliptičnih stripova belgijskog autora Ermana Ipena. Šta Vas je zaista inspirisalo i gde ste potražili ideje za roman?
Pre svega Luj Pergo Rat dugmića. Njegovi junaci isto imaju 12-13 godina, što je bitno razdoblje, prelazi se iz malog čoveka u malo većeg čoveka: tinejždera. Onda su se asocijacije pomerile na godinu 1994, kao parafrazu distopije 1984. godine, a sve ostalo je dolazilo iz proživljenog i doživljenog.
- Šta je danas sa decom iz Nedođina? Da li su odrasla?
Neka jesu, neka nisu. Ova što nisu su uglavnom završila nesrećno: prerano nestala, počela da se bave dubioznim poslovima, od kriminala do pisanja. Ali ne planiram da ovo bude serijal. Deca Nedođina su u stvari anti-bildungsroman.
- Stičem utisak da će nekoliko generacija zauvek ostati „zarobljene“ u distopijskom svetu iz Nedođina.
Jeste, mnogo je ljudi i dalje u tom lavirintu. Evo, sad je baš u toku popis stanovništva, videćemo i u procentima koji broj Nedođinaca tumara unaokolo.
- Da li je Nedođin ostao u prošlosti ili postoji opasnost da se vrati?
Pričajući nekom tipu o romanu, pitao me je: „A je l‘ Nedođin ono selo u Sremu?“. Ne samo što zvuči kao pravo mesto, nego to i jeste pravo mesto, koje se, izgleda, preliva i van korica knjige. Mladi ljudi kojima držim časove stvaralačkog pisanja u RCT Mihajlo Pupin su mi pričali kako u Pančevu ima neki dečko koji ih teroriše sa svojom bandom. Tu je Nedođin.
- Da neke stvari koje opisujete u Vašem romanu nisam i sam doživeo, mislio bih da ste ih izmaštali. Da li je teško biti kreativan u svetu u kome stvarnost često nadilazila stvarnost?
Nije, šta više. Stvarnost je uvek sjajno igralište. Ona je tu da joj popunjavamo nedostatke.
- Koliko je književna publika spremna i rada da se vraća u našu nedavnu i mračnu prošlost? Kakve su reakcije na Vaš roman?
Mislim da je svaki čitalac donekle mazohista. On/ona traži od knjige da ga poverdi. Mislim da tematski Deca Nedođina nisu strašna, a idejno roman može naići na nožekanju. Ali za sad su reakcije mršave, pošto je roman tek izašao iz štampe.
- Da li možete da nam otkrijete na čemu trenutno radite?
Pišem radio-dramu za Radio Beograd, lickam i pickam novu zbirku priča i, naravno, uporno radim na radikalizaciji srpske književnosti.
PROČITAJTE I PRIKAZ ROMANA DECA NEDOĐINA: Život i smrt poslednjeg Titovog pionira
Razgovarao: Milan Aranđelović
