Objaviti knjigu u Srbiji često deluje kao komplikovan, pa čak i nedostižan cilj za mnoge nove autore. Kome poslati rukopis? Da li je potrebno poznanstvo? Da li autor sam plaća štampanje? Kako izgleda saradnja sa izdavačima? Šta znači kada čujete termin „samizdat“ ili „digitalno izdanje“?
U okviru serijala intervjua koje priprema Bookvar magazin, razgovaramo sa savremenim srpskim piscima o njihovim ličnim iskustvima na putu do prve (ili naredne) knjige. Postavljamo praktična pitanja i tražimo konkretne odgovore: korake, savete, prepreke, ali i male trikove koji pomažu da se knjiga nađe u rukama čitalaca.
Teme kojima se bavimo kreću se od izbora izdavača, saradnje sa knjižarama i digitalnih opcija, pa sve do poslednjeg i možda najvažnijeg pitanja – kako je publika reagovala na knjigu?
Cilj nam je da ovaj serijal postane svojevrsni vodič za sve koji sanjaju o objavljivanju svoje knjige, ali ne znaju odakle da počnu.
Naša sagovornica ovaj put je bila Verica Žugić, čija je knjiga Krejino dvorište nedavno ugledala svetlo dana.
- Kada ste napisali svoju prvu knjigu, kako ste znali kome da je pošaljete?
Prvu knjigu sam napisala pre nekih trinaest godina. Nisam bila na Fejsbuku, nisam imala prijatelje koji pišu i sa kojima bih mogla da podelim mišljenje. Nisam imala ni beta čitaoce… Prvo sam naravno poslala Laguni i strpljivo čekala odgovor pola godine.
To je bio period kad su oni primali rukopise na uredničku procenu. Zaista, taj nivo profesionalnosti sam osetila kod njih i kod Čarobne knjige, kad sam im poslala prvi rukopis (kasnije se urednik Nikola Petaković iz ČK više nije javljao). U skorije vreme sam ponovo doživela da neko čita rukopis i komenariše napisano, kod izdavača dečijih rukopisa, kao što su Kreativni centar, Klett ili Zavod za udžbenika i nastavna sredstva Istočno Sarajevo.
Što se tiče Lagune, odgovore sam dobila od Vuleta Žurića, Igora Marojevića, Mine Kebin… Oni napišu šta je dobro i to ne u par reči. Bude ti iskreno drago što pišeš. Onda navedu zašto ne mogu da prihvate rukopis i to obrazlože. Tu dobiješ materijala da preurediš tekst i koliko sam možeš, poboljšaš ga.
- Kojim ste se izdavačima prvo obratili i kako ste ih birali?
Prvo Laguna, pa Čarobna knjiga, zatim Geopoetika, Arhipelag… Onda pišeš svima, pokušavajući da dobiješ neki odgovor. Da ponovo stvoriš taj osćaj, da nekome šalješ rukopis na uredničku procenu i da taj, sa druge strane, zaista se ozbiljno posvećuje čitanju. Naravno, oni koji odgovore, najčešće navedu frazu – rukopis se ne uklapa u naš izdavački plan… Mali izdavači će objaviti ako sam finansiraš. Onda razmatraš ko ti odgovara i zašto. Vidiš nekad da se neko lomi i razmatra, ali da ne može ništa da obeća, jer mu finansijske mogućnosti ne dozvoljavaju…
- Da li ste knjigu slali putem mejla, poštom ili ste lično zakazivali sastanke?
Uvek i isključivo mejlom. Jedino rukopis koji sam poslala na Sovicin konkurs, prosledila sam u papirnoj formi, jer je to po pravilima konkursa.
- Koliko je važno imati preporuku ili poznanstvo prilikom slanja rukopisa izdavačima?
Verujem da je bitno. Ne mislim pri tom kao vezu, nekog ko će progurati nekvalitetan rukopis, već nekog ko će skrenuti pažnju i u moru rukopisa reći nekom uredniku – obrati pažnju baš na ovaj…
- Da li ste pre objavljivanja knjige već objavljivali priče ili pesme u časopisima? Koliko to pomaže?
Ja sam krenula odmah sa romanima. Objavila sam četiri romana pre bilo kakvog kontakta sa drugim piscima u pokušaju, koji se trude, kao i ja da nađu put do izdavača. Fejsbuk mi je dosta pomogao, u smislu poznanstva i susreta sa onima koji pišu. Shvatila sam da ljudi konstantno šalju rukopise na konkurse, i da tako pokušavaju da odmere svoje spisateljske sposobnosti sa drugima… Onda je došao i ulazak moje priče u zbirku Nijansi… Ono što je jako bitno za ljude koji svake godine konkurišu da njihova priča bude u zbirci Nijanse, je da su oni u stalnom kontaktu. Razgovaraju o konkursima, o rukopisima, podstiču jedni druge, čitaju rukopise u nastajanju… I sve to, mnogo pomaže.
- Kada izdavačka kuća prihvati rukopis, šta je sledeći korak? Kako izgleda taj proces iz ugla autora?
Svi moji romani su objavljeni u Presingu. Uredniku pošaljem rukopis, on odradi svoj deo – sugeriše eventualno šta bi menjao, ako sam saglasna i pošalje predlog korica…Urednik, Predrag Milojević je uvek korektan i možeš se dogovoriti oko svega. Možeš mu predati tiraž da proba da ga distribuira dalje, preko knjižara i sajtova sa kojima ima saradnju, a možeš pokušati da ga prodaš ili podeliš sam… Imaš reklamu i prisustvo na sajmu knjiga.
- Da li autor mora sam da finansira štampanje knjige ili to obično radi izdavač?
Sve romane objavljene u Presingu, ukupno šest do sad, sam sama finansirala.
Moj sledeći roman, čije objavljivanje uskoro očekujem, Mačke su nešto sasvim drugo, bio je u najužem izboru Sovice, ali nije pobedio. Rukopis se Zavodu za udžbenika i nastavna sredstva Istočno Sarajevo svideo i predložili su mi saradnju i objavljivanje romana. Znači, sad po prvi put imam situaciju da ne plaćam objavljivanje i da jedan tim, uhodan i izuzetno profesionalan, stoji iza mene.
- Šta biste savetovali mladim piscima kada im izdavač ponudi ugovor – na šta da obrate pažnju?
Savetovala bih da ne žure… Da ne šalju roman čim završe prvu ruku. Da ga bruse i glancaju koliko god mogu, a onda proslede ljudima za koje znaju da će im daju iskren sud o pročitanom. Ako mogu , da dobiju procenu nekog urednika pre slanja IK, bilo bi poželjno.
- Koliko autor učestvuje u uređivanju, dizajnu korica i promociji knjige?
Do sad nisam učestvovala u uređivanju i dizajnu korica. Izdavač mi prosledi predlog korica i to se završavalo na tome. Do sad mi nije organizovao promocije, ali ga iskreno, nisam ni pitala da li bi to bilo izvodljivo.
- Na osnovu vašeg iskustva, koliko dugo traje proces od prihvatanja rukopisa do izlaska knjige?
Presing to zaista odradi vrlo brzo, za par meseci. Kod Zavoda je u pitanju bio konkurs. Čekali su se rezultati, ali nakon dogovora, realizacija je i ovde vrlo brza.
- Da li ste razmišljali o digitalnim izdanjima (e-knjigama)? Da li vaša knjiga postoji u elektronskoj formi?
Razmišljala sam. Pre par dana je izašao moj roman Krejino dvorište. Njega sam recimo želela da objavim u elektronskoj formi. Imala sam postignut dogovor, ali je, iz zaista objektivnih razloga, odložen. Nisam znala da će Zavod prihvatiti Mačke, prošlo je par godina od moje poslednje knjige i poželela sam ipak da ga objavim. Nisam znala ko bi drugi to uradio u elektornskoj i ipak se odlučila za klasičnu, papirnu verziju.
- Kakvo je vaše mišljenje o opciji da autori sami objavljuju knjige preko online platformi (npr. Amazon KDP)?
Podržavam. Svako traži neki svoj put i svi pokušaji su mi u redu.
- Da li izdavači u Srbiji nude i audio-knjige kao opciju?
Zaista ne znam. Mislim da je to verzija za afirmisane autore. Moj sin, nažalost, zahvaljujući audio verziji, odsluža sve zadate lektire…
- Koliko je teško plasirati knjigu u knjižare? Da li se autor uključuje u taj proces ili to preuzima izdavač?
Presing je imao dogovor sa Makartom oko distribucije. Koliko znam, njegova izdanja su prisutna u Delfi knjižarama. U principu, ime ti izađe na gugl pretraživaču i to se svede na to. Ko će da kupi knjigu neafirmisanog autora? Reklama, pozitivne recenzije kritičara i afirmisanih pisaca su neophodne da bi se širi krug zainteresovao za nekog autora…
- Na kraju, da li je vaša knjiga našla put do čitalaca onako kako ste očekivali? Kakve su bile reakcije publike?
Moje knjige objavljujem u sto primeraka… Prvi put će mi Mačke izaći u trista primeraka. Prva ja uvek imam primedbe i mislim da je poneka rečenica mogla i bolje da se utegne… Ali… Koliko sam mogla, potrudila sam se. Publika su, najčešće, moji prijatelji sa Fejsbuka i njihove reakcije su pozitivne.
Pisanje mi je hobi. Mnogo sam dobila – prijatelje i iskreno uživanje u druženju i čitanju rukopisa – onih u nastajanju i tek objavljenih. Da li ću uspeti i nešto više, ne znam. Pokušaću da se više baziram na dečijoj književnosti i da tu objavim još ponešto. Ako od dece dobijem povratni signal da je ono što sam uradila dobro, veća satisfakcija mi ne treba.
Razgovarao: Milan Aranđelović