Objaviti knjigu u Srbiji često deluje kao komplikovan, pa čak i nedostižan cilj za mnoge nove autore. Kome poslati rukopis? Da li je potrebno poznanstvo? Da li autor sam plaća štampanje? Kako izgleda saradnja sa izdavačima? Šta znači kada čujete termin „samizdat“ ili „digitalno izdanje“?
U okviru serijala intervjua koje priprema Bookvar magazin, razgovaramo sa savremenim srpskim piscima o njihovim ličnim iskustvima na putu do prve (ili naredne) knjige. Postavljamo praktična pitanja i tražimo konkretne odgovore: korake, savete, prepreke, ali i male trikove koji pomažu da se knjiga nađe u rukama čitalaca.
Teme kojima se bavimo kreću se od izbora izdavača, saradnje sa knjižarama i digitalnih opcija, pa sve do poslednjeg i možda najvažnijeg pitanja – kako je publika reagovala na knjigu?
Cilj nam je da ovaj serijal postane svojevrsni vodič za sve koji sanjaju o objavljivanju svoje knjige, ali ne znaju odakle da počnu.
Ovaj put naš sagovornik je Miljan Paunović, autor romana Soba tajni i Tuneli prošlosti.
- Kada ste napisali svoju prvu knjigu, kako ste znali kome da je pošaljete?
Nisam znao kome da je pošaljem, tačnije ništa nisam znao. Bilo mi je važno da sam je napisao, odnosno ispunio sebi dato obećanje, da ću do svoje 40 godine napisati roman. I jesam, dva meseca ranije sam ga završio. Rukopis su dobili ljudi u koje sam verovao da će biti iskreni, i reći mi da li je to za objavljivanje ili ne. Nikada na svoju ruku ne bih objavio roman (ne samo prvi, nego i naredne). Pažljivo sam izabrao probne čitaoce, ljude iz struke – iskusne pisce i ljubitelje knjiga. Njih petoro je pročitalo rukopis i dali su mi zeleno svetlo za objavu, nakon toga je usledila “žurka”.
- Kojim ste se izdavačima prvo obratili i kako ste ih birali?
Uh, moj prvi roman – Sobu tajni, objavili su ljudi koji nisu imali nikakvog iskustva u izdavaštvu, i to se pokazalo kao moj veoma loš potez. Na svu sreću oni se danas više izdavaštvom ne bave, i ne treba da se bave. Drugo izdanje romana sam objavio isto preko nekog čoveka koji se ranije bavio izdavaštvom, i tu nisam ništa posebno dobio (čak ni novac od prodaje u knjižarama). Meni je u tom trenutku bilo važno da se knjiga čita, i čitala se više nego što sam očekivao, neskromno ću reći zahvaljujući moji preduzetničkim i marketinškim sposobnostima, koje nisam znao da posedujem. Ne želim da zvučim nadmeno, ali 90 posto svega sam sam uradio. Sve se to tako nastavilo do drugog izdanja mog drugog romana Tuneli prošlosti.
- Da li ste knjigu slali putem mejla, poštom ili ste lično zakazivali sastanke?
Nikada mejlom i poštom, prvi rukopis isključivo dajem odštampan na dalje čitanje. Ja sam stara škola i uvek strepim da će to neko da zloupotrebi, a u Srbiji smo, zakon ne važi za sve ili ga nema.
- Koliko je važno imati preporuku ili poznanstvo prilikom slanja rukopisa izdavačima?
Veoma je važno, konačno sa drugim izdanjem Tunela prošlosti sam imao super preporuku i za sada ništa ja tu ne bih menjao. Nova Artija iz Paraćina, to jest Vladica Milenković, radi svoj deo posla i bolje nego što sam očekivao (nadam se da sam se skrasio po pitanju izdavača, osim ako me ne kontaktira neko od vodećih, veliki, onda bih razmislio…).
- Da li ste pre objavljivanja knjige već objavljivali priče ili pesme u časopisima? Koliko to pomaže?
Pisao sam na svom sajtu – blogu. A za jedan hrvatski sajt APortal, ne znam da li više postoji, objavio sam krimi priču Tajna plavog šala koja je išla u nastavcima, to je bilo 2018. godine ako se ne varam. To mi je prilično pomoglo da nastavim dalje da se bavim triler žanrom.
- Kada izdavačka kuća prihvati rukopis, šta je sledeći korak? Kako izgleda taj proces iz ugla autora?
Pa ako vam kažem da su prvopomenuti tzv. izdavači u mom slučaju uzeli samo novac a da skoro prstom nisu mrdnuli, onda je sve jasno. Ispostavilo se da lektura nije urađena, da korice nisu kakve sam želeo, i na kraju su uspeli da u štampu daju rukopis koji nije bio lektorisan (tada sam doživeo nervni slom). Autoru je mislim najteži taj proces, objavljivanja romana. Mi smo pisci, ja ne želim da se bavim tuđim poslom, posebno ako i finansijski utičem na to. Platiš i želiš za te pare da dobiješ gotov proizvod –na vreme, što je meni jako važno. Pisanje romana koliko je uživanje toliko je i stres, posebno ako nije prvi, i bilo bi dobro da sve nakon poslednje rečenice u tom rukopisu ide sa što manje stresa, ali u praksi obično nije tako.
- Da li autor mora sam da finansira štampanje knjige ili to obično radi izdavač?
Ne mora, postoje razni konkursi, ili se na neki način izdavačke kuće opredele da objave rukopis o svom trošku. Kod manjih izdavačkih kuća je sve stvar dogovora i mogu reći poverenja između autora i izdavača.
- Šta biste savetovali mladim piscima kada im izdavač ponudi ugovor – na šta da obrate pažnju?
Na to koje su obaveze izdavača. Mada ovde ugovori i nisu toliko važni, kao što rekoh Srbija zemlja, zakon ne važi za sve, već je bitno kakav je čovek – izdavač, a i prethodna iskustva govore. Dobar glas se daleko čuje, loš još dalje. U slučaju mog prvog romana, da sam tužio izdavače verujem da bih i dalje bio na sudu. U nekoj uređenoj, pravnoj državi, verujem da bih dobio dobru finansijsku odštetu. Ovde su autorska prava obesmišljena, kao i sve što ima reč “prava” a odnosi se na obične građane.
- Koliko autor učestvuje u uređivanju, dizajnu korica i promociji knjige?
Kompletno, posebno ako je kod malih izdavača. Ja vrlo rado učestvujem, jer to su “moja deca” i moram da znam i da imam uvid kako će ih najpre videti čitaoci.
- Na osnovu vašeg iskustva, koliko dugo traje proces od prihvatanja rukopisa do izlaska knjige?
Iz svega što sam naveo možete da zaključite da može da bude “brzo i kuso”, a može i lagano. Trebalo mi je vremena da shvatim da knjiga nije kvarljiva roba, da nema rok trajanja, da nije sve u parama i hiperprodukciji (onda ume da postane dosadno i onako bez duše). Tajming je bitan, mada u Srbiji uvek nešto može da ga poremeti.
- Da li ste razmišljali o digitalnim izdanjima (e-knjigama)? Da li vaša knjiga postoji u elektronskoj formi?
Jesam, ali više volim papir, i police knjižara i biblioteka.
- Kakvo je vaše mišljenje o opciji da autori sami objavljuju knjige preko online platformi (npr. Amazon KDP)?
Što da ne, ako im prija.
- Da li izdavači u Srbiji nude i audio-knjige kao opciju?
Za sada nemam ta iskustva.
- Koliko je teško plasirati knjigu u knjižare? Da li se autor uključuje u taj proces ili to preuzima izdavač?
Zavisi od izdavača, uglavnom im nije teško, ako žele. Oba moja romana su bila u knjižarama, osim prvog izdanja Tunela prošlosti, drugo je još uvek u knjižarama i u online prodaji.
- Na kraju, da li je vaša knjiga našla put do čitalaca onako kako ste očekivali? Kakve su bile reakcije publike?
Obe knjige su nadmašile moja očekivanja. Neke od najlepših trenutaka u mom dosadašnjem životu doživeo sam zahvaljujući romanima koje sam objavio, ali to je neka druga priča. Publika reaguje baš kako treba, onako kako sam očekivao, pa i bolje. Govorim u sadašnjosti, jer knjiga živi večno, tako da reakcije na moj prvi roman stižu i dan danas, nakon sedam godina od objavljivanja (kao i potražnja za njim). Dobro je to što su oba romana u gotovo svim bibliotekama u Srbiji, posebno prvo izdanje Tunela prošlosti koje sam sam distribuirao i zahvaljujem se ovim putem bibliotekama što su ga uvrstile u svoj fond, to mi puno znači. Zadovoljan sam, ne smem da ne budem, ne bih pisao da je drugačije.
Razgovarao: Milan Aranđelović