Miloš Perišić je srpski književnik. Pisanjem je počeo da se bavi 2012. godine, a prva dela objavio je deset godina kasnije, i istovremeno dobio tri književna priznanja.
Ove godine je, u izdanju kuće No Rulse, objavio prvenac „Opatija Svetog Vartolomeja“. Put do ove knjige nije bio lak, a Perišić je svoja iskustva podelio sa nama vođen idejom da će njegova saznanja pomoći svima onima koji žele da se okušaju u književnom radu.
- Kako ste znali da je Vaš rukopis spreman za slanje izdavaču?
Rukopis je bio spreman godinama, i kažem spreman kao student književnosti, dakle ne bez uverenosti da sam zaokružio jednu priču. On je čak, pod drugim naslovom i pseudonimom, ušao u Bukin izbor za roman godine. Hvala bogu te nije bio izabran (sa tim naslovom i bez mog imena i prezimena).
- Kako ste birali izdavače kojima ćete se obratiti?
Isprava sam birao, a na kraju sam pisao svakome ko . Za početak sam pisao nekim izdavačkim kućama čiji rad posebno cenim. Na kraju sam pisao svakome ko zna da radi prelom i koričenje.
- Koliko dugo ste čekali odgovor izdavača i kako ste se nosili sa neizvešnošću?
Od jednih sam dobio odgovore za manje od sat vremena. Od drugih za nekoliko dana. Neki se nisu javili nikada, Arhipelag na primer.
- Da li ste nailazili na odbijanja? Ako jeste, kako su ona uticala na Vas?
Ne volim što priznajem da su mi odbijanja padala izuzetno teško. Ne sama činjenica da neko ne želi da objavi moj roman, već sami razlozi. Iznenadila me je nekolicina odgovora u kojima je bila uvijena nelagodnost zbog lgbt+ tematike. Ti ljudi su daleko od književnosti, promašili su profesiju. Ne shvataju suštinu. Iz Geopoetike su rekli da godišnje objavljuju samo par domaćih autora, i to je u redu. Iz Lagune su rekli da je najbolja preporuka za objavljivanje romana neki već objavljen roman. To praktično znači da, osim ako niste selebriti, zaboravite da objavite prvenac u Laguni. Znate, kao kad sa dvadeset godina odete na razgovor za posao, a oni vas pitaju koje je vaše radno iskustvo.
- Kada ste dobili potvrdan odgovor, kako je izgledao dalji proces – od ugovora do štampe?
Sve je trajalo predugo. Prošle su skoro dve godine od ugovora do izlaska romana u prodaju. Bez obzira o kom se izdavaču radi, to jeste dug i naporan proces. Ja i sada, posle tolikog sređivanja knjige, vidim greške koje su promakle.
- Da li ste bili uključeni u izbor naslovne strane, dizajn, lekturu i slične detalje?
Izgled naslovne strane sam napravio ja. Imao sam taj vizual negde u glavi dok sam pisao knjigu. Izdavačka kuća je nadogradila i stilizovala moju ideju.
- Koliko ste bili uključeni u promociju knjige – da li ste se sami morali angažovati ili je to radio izdavač?
View this post on Instagram
Promocija knjige u Kući umetnica bila je u mojoj organizaciji, uprkos ponudi izdavača da je oni naprave, na malo drugačiji način. Nisam želeo nikakvu promociju u Beogradu, ali sam morao da je organizujem pod pritiskom profesora i prijatelja.
- Da li ste imali podršku u plasmanu knjige – kroz knjižare, festivale, intervjue? Ili ste morali sami da gradite taj put?
Najveću podršku pružili su mi nekadašnji profesori, prvenstveno Mirka Zogović, možda trenutno i najveći živi stručnjak za Dantea u svetu. Ona je toliko hajpovala, i verovala u ovu knjigu, čak i kada ja nisam, da sam se često pitao ko od nas dvoje nije baš u redu. Predrag Azdejković mi je dao prostor u Optimistu. Stići će i recenzije, i intervjui. Ali opet je knjiga plasirala samu sebe. Ljudi je čitaju, dele na Fejsbuku, objavljuju je na pričama, šalju mi zahteve za praćenje. Bilo mi je krivo što sam iz gradske biblioteke iz mog rodnog Aranđelovca dobio odgovor da zbog velikog obima posla nemaju vremena da organizuju promociju.
- Da li je izdavanje knjige ispunilo Vaša očekivanja? Šta Vas je posebno iznenadilo, pozitivno ili negativno?
Sada kada je knjiga dostupna svima, meni, kao autoru tek jednog romana, najlepši je utisak i dalje oduševljenje osobe koja me ne poznaje. Ostavimo prijatelje i rođake po strani. Kada mi se javi neko ko do juče nije znao za mene, samo da kaže da je knjigu pročitao u dahu i da ga i dalje proganja, e to je već magija.
- Da li biste danas ponovo izabrali isti put izdavanja ili biste probali nešto drugačije (npr. samostalno izdavanje, inostrano tržište, digitalnu formu)?
Teško je sada to znati. Voleo bih da je bilo lakše, da je kraće trajalo, i volim da verujem da bih postupio drugačije, ali kada bih se opet vratio na one okolnosti, pitanje je koliko bi to mogao da bude neki drugi način, a da nije jurnjava za izdavačem, ili eventualno nada da će knjiga osvojiti prvo mesto na nekom konkursu i biti objavljena. Počeo sam sada da negujem ideju o sopstvenoj izdavačkoj kući, gde bih objavljivao svoje, ali i knjige drugih autora koji se bave lgbt+ temama.
- Koji biste savet dali mladima koji imaju gotov rukopis, ali ne znaju kome da ga pošalju i šta da rade dalje?
Najbitnije je da ne odustaju. Čak i kada misle da su došli do tačke pucanja, trebalo bi da znaju da nisu. Godine su prošle dok Opatija Svetog Vartolomeja nije objavljena. Tužno je što moram da dam ovakav savet, ali izgleda da više nije lako objaviti knjigu. A, opet, nikad nije bilo lakše. Treba strpljenja, diplomatije, matematike, i još mnogo drugih veština koje nisu pisanje. Možda bi pre svega mladi pisci, ne zaboravimo – umetničke duše, valjalo da znaju da gde počinje izdavanje, tu prestaje književnost, delo postaje proizvod.
- Koliko je po Vašem mišljenju važna sreća, a koliko upornost kada je reč o objavljivanju knjige?
Nema izdavača koji će prići mladom, neafirmisanom autoru i moliti da ga da dobije rukopis za objavljivanje. Ali, ma koliko trčali i vukli urednike za rukav, duboko verujem da svaka knjiga koja nam valja da bude objavljenja, biće objavljena kada dođe njeno vreme.
Razgovarao: Milan Aranđelović