Nakon pedeset godina Švedska akademija je objavila spisak autora koji su 1965. godine bili u najužem izboru za Nobelovu nagradu za književnost.
Na listi se nalazi nekoliko vrhunskih pisaca poput Vladimira Nabokova, Semjuela Beketa, Pabla Nerude, Horhe Luisa Borhesa i E. M. Forstera.
Priznanje je, na kraju, dobio sovjetski pisac Mihail Šolohov za svoje kapitalno delo Tihi Don.
U vreme kada je ova nagrada dodeljena pratile su je brojne kontroverze. Pre svega jer je Šolohov ranije kritikovao izbor Borisa Pasternaka koji je 1958. godine dobio Nobelovu nagradu. Mnogi su potez Švedske akademije okarakterisali kao pokušaj da se ublaže negativna osećanja prema ovoj instituciji koja su postojala u zemljama iza gvozdene zavese. Šolohov se tada, kao i danas, optuživao za plagijat. Među najglasnijima koji su ga optuživali da je prepisao ili, čak, ukrao delo za koje je dobio Nobelovu nagradu bio je i Aleksandar Solženjicin koji je smatrao da je prve tomove Tihog Dona napisao pisac i pedagog Fjodor Kjurkov koji je poginuo 1920. godine u građanskom ratu nakon Oktobarske revolucije. Poslednjih godina se javlja mišljenje da je pravi autor Tihog Dona zapravo Venjamin Krasnuškin potomak kozačkog plemstva koji se istakao svojim proznim skicama u kojima je opisivao krajolik i iza sebe ostavio bogat i uglavnom neobjavljeni književni opus.
Prva knjiga Tihog Dona je izašla 1926. godine kada je Šolohov imao 21 godinu. Do tada se nije bavio pisanjem već je bio nižerangirani komunistički funkcioner iz provincije koji je zbog korupcije premešten u Moskvu.
Stručnjak za književnost Zev Bar-Sela u svojoj studiji Tihi Don protiv Šolohova iznosi tezu da je Šolohov ceo život bio samo fasada za objavljivanje knjiga koje su napisali drugi.
Ova nova informacija (objavljena pedeset godina kasnije što je i praksa Švedske akademije) daje nam zanimljiv pogled na istoriju. Za razliku od dodele drugih književnih nagrada koje su praćene objavljivanjem šireg i užeg izbora kandidata dodela Nobelove nagrade praćena je relativnom tajnovitošću.
Dok su neki sa spiska, poput Beketa i Nerude, u potonjim godinama dobili ovo prestižno priznanje drugi nikada nisu dobili Nobelovu nagradu.
Borhes se često šalio kako je postala švedska tradicija da mu se ne dodeljuje Nobelova nagrada. Ono što nije znao jeste da je, makar jednom, bio veoma blizu da prekine ovu tradiciju.
Izvor: Electric Literature
