Roman Zaslepljenost deluje otreznujuće na sve one koji misle da je zatvaranje u sopstveni mehur od sapunice najbolje rešenje. Čak i kada je taj mehur ogromna biblioteka sa kvalitetnim knjigama. 
Elijas Kaneti, nemački pisac rođen u Bugarskoj i dobitnik Nobelove nagrade za književnost, bio je toliko opčinjen masom da je 1939. godine samom sebi zabranio bavljenje čistom literaturom da bi se posvetio pisanju eseja posvećenog masi.
Još u njegovom detinjstvu desili su se presudni događaji koji su ga zainteresovali za fenomen mase. Grupno čekanje na ulici da prođe kometa kao i masovno javno izražavanje žalosti zbog potonulog Titanika i smrti Roberta Skota istraživača Antartika opčinili su malog Kanetija.
Događaj koji je zaprepastio čitav Beč zapravo je i najviše uticao se Kaneti posebno posveti problemu mase. Naime sud je oslobodio ljude optužene da su ubili nekoliko radnika. U novinama vladajuće stranke ovo je opisano kao „pravedna presuda“. Ovo ismevanje svakog osećaja za pravdu dovelo je do masovnih protesta među bečkom radničkom klasom koji su, spontano okupljeni, na kraju zapalili Palatu pravde. Policija je dobila naređenje da puca u demonstrante što je dovelo do smrti devedeset ljudi. „Toga jasno osvetljenog, jezivog dana, dobio sam pravu sliku onoga što kao masa ispunjava naš vek“, napisao je Kaneti o ovom događaju u svojoj autobiografiji.
Kaneti primećuje da su pojedincu podjednako važna dva suprotna obeležja – da se izdvaja i da se utopi u masu. Čovek, smatra Kaneti, razvija veštine da se izluje i odvoji od drugih kako bi izbegao da bude povređen. Sa druge strane, čovek se utapa u masu gde širi svoje telesne granice do granica mase, povećava svoje telo i osećaj sigurnosti. U masi se pojedinac rasterećuje, oslobađa se svega što ga razlikuje od drugih i postaje jednak svakom drugom. Pojedinci se toliko samoukidaju da masa počinje da živi sopstvenim životom. Ono što je zajedničko masi, ono što ih je i okupilo, moral mase, vremenom se razvija u ideologiju.
Zato i nije čudno što je roman Zaslepljenost Elijas Kaneti objavio 1935. godine u doba uspona totalitarnih ideologija kao što su fašizam, nacizam i onoga što je postojalo u senci Staljinovih brkova.
U ovom romanu Kaneti se bavi pojedincima koji su uronjeni u svoj izolovani svet i koji zbog toga gube vezu sa realnošću tako da svaki sudar sa njom dovodi do katastrofe.
Glavni junak romana je Peter Kin, najbolji poznavalac kineskog jezika u Evropi, koji živi za svoju nauku, okružen knjigama u njegovoj ličnoj biblioteci. Kin se prema knjigama odnosi sa obožavanjem, kao prema živim bićima, dok stvarna živa bića za njega gotovo da i ne postoje. Zato veoma lako postaje žrtva svoje izuzetno neprivlačne kućne pomoćnice Tereze koja, opet, pati od iluzije da je svi muškarci proždiru pogledom i zbog toga i sama postaje žrtva nastojnika zgrade, penzionisanog policajca, koji pati od iluzije sopstvene važnosti. Nakon sukoba sa svojom suprugom Kin završava na ulici gde upoznaje siromašnog grbavca Fišerlea koji živi u iluziji da je vrhunski igrač šaha i da je samo tehničko pitanje kada će mu biti priznata titula šahovskog velemajstora.
Knjiga je podeljena na tri dela. U prvom delu naslovljenom Glava bez sveta govori se o potpuno izolovanom pojedincu koji je zbog svoje fiks-ideje bez ikakvog osećaja prema drugim ljudima. Drugi deo romana Bezglavi svet nas dovodi u bečko podzemlje gde upoznajemo bizarnu galeriju prevaranata i podlaca svih vrsta kao što su lažni slepac toliko očaran ženama da i svoju zaradu odmah preračunava u valutu žena ili falisfikator kome je jedini cilj da ceo svet sazna za njegovu genijalnu sposobnost u pravljenju lažnih dokumenata. U trećem delu romana nazvanim Svet u glavi dolazimo do neizbežnog uništenja svakog sveta koji sačinjavaju pojedinci nesposobni da uvide realnost oko sebe kada u jednom trenutku bivaju suočeni sa njom (ili sa iluzijama drugih).
Iako je veoma ozbiljna tema kojom se autor u ovom romanu bavi, knjiga je pisana izuzetno pitkim stilom, sa obiljem komičnih situacija i duhovitih dijaloga koji čine da se čita sa lakoćom i uživanjem. Upečatljivi likovi izazivaju istovremeno i smeh i sažaljenje tako da ne znamo da li da plačemo ili da se smejemo njihovim nedaćama u koje su sami upali.
Roman Zaslepljenost deluje otreznujuće na sve one koji misle da je zatvaranje u sopstveni mehur od sapunice najbolje rešenje. Čak i kada je taj mehur ogromna biblioteka sa kvalitetnim knjigama.
Iako napisana u prvoj polovini prošlog veka knjiga na univerzalan način opisuje svako društvo koje zbog iluzija pojedinaca koje ga sačinjavaju dolazi do svog kraha. Ako se samo malo osvrnemo oko sebe možemo, na primer, ugledati izvođače narodne muzike koji, zaslepljeni sopstvenom važnošću koji su sami sebi pripisali, u publici vide nekoliko desetina hiljada više ljudi nego što ih stvarno ima, političare koji obuzeti svojom novom mesijanskom misijom koju su pronašli, ne samo da zaboravljaju na obećanja koja su nam dali juče ili prošle nedelje što bi se moglo okarakterisati kao sasvim normalno ponašanje, postaju potpuno slepi za postojanje drugih ljudskih bića i njihovih stvarnih potreba, kao i ljude oko nas koji svoje tvitove ili statuse na Fejsbuku vide kao krucijalno važne za okretanje Zemlje oko Sunca, ali i sveta oko njih… Sa druge strane, tu je i ogromna grupa ljudi, utopljena u masu, koja pati od istih amnezija ili smetnji sa vidom kao i svi ovi pojedinci.
Ako imamo u obzir sve ovo onda je dobro što su junaci romana Elijasa Kanetija čvrsto zarobljeni među debelim koricama ove knjige i što nas tamo čekaju da ih (raz) otkrijemo.
Piše: Milan Aranđelović
