Na književnoj obali gde se susreću proza i poezija, Alesandro Bariko stvara jedno od najboljih umetničkih dela na svetu.
Nakon romana Svila koji je italijanskom književniku, dramaturgu, režiseru i glumcu Alesandru Bariku doneo svetsku slavu usledila je i druga knjiga. U pitanju je poetski roman Okean more koji je nedavno, u prevodu Elizabet Vasiljević, objavila izdavačka kuća Službeni glasnik.
Dok je Barikov prvenac bio skladni prozni spoj muzičke kompozicije i filozofije života, druga knjiga predstavlja meditaciju smeštenu na granicui sna i jave.
Ovo je obala mora, oče Pluše. Ni kopno ni more. Ovo je mesto koje ne postoji.
A upravo je to granica na kojoj se nalazi hotel Almajer, stecište dešavanja ove knjige. U pitanju je gostionica smeštena na obali velike vode. Hotelom upravlja upravlja skupina čudnovate dece sa neobičnim moćima. Dira, Dud, Dol i Dic su deca koja ne priznaju granice realnosti koje su odrasli sebi odredili. Snovi, mašta, prošlost, sadašnjost, ono što se dogodilo ili ono što se neće dogoditi za njih se nalaze u jednoj istoj ravni čije granice bez problema prelaze.
Jer niko ne može da zaboravi kako bi divno bilo kad bi za svako more koje nas čeka postojala jedna reka, za nas. I neko – jedan otac, jedna ljubav, neko – kadar da nas uhvati za ruku i da nađe tu reku – da je zamisli, da je izmisli – i n na maticu da nas položi, s lakoćom jedine reči, zbogom. To bi, zaista, bilo čudesno. Život, ma kakav život, bio bi sladak. A stvari ne bi povređivale, već bi se približavale nošene maticom, mogli bismo najpre da ih okrznemo a potom da ih dodirnemo i tek na kraju bismo dopustili da one dodirnu nas. Da nas povrede, čak. Da od njih umremo. Ne mari. Jer sve bi, napokon, bilo čovečno. Dovoljna bi bila nečija mašta – mašta jednog oca, jedne ljubavi, nečija. Taj bi umeo da izmisli nekakav put, ovde, sred ove tišine, u ovoj zemlji koja ne želi da govori. Milostan put, i lep. Put odvade do mora.
Upravo će ova gostionica ugostiti niz neobičnih gostiju, koji su s, poput gusenica, okupili tu kako bi izašli iz svojih čaura dotadašnjih života.
Slikar koji morem slika more, naučnik koji želi da otkrije granice mora, smrtno bolesna devojka koja traži izlečenje, žena koja beži od strasti, sveštenik koji traga za svojim putem ka božanskom i čovek koji želi da se osveti…
Svi oni će se, istovremeno, naći u gostionici na obali okeana i u međusobnim interakcijama pokušati da nastave dalje. Moraće da preispitaju stvarnost kako bi otkrili prirodu istine. Da u beskrajnim okeanskim prostorima slobode potraže granice sopstva koje veoma često nisu tako očigledne.
Ali kasno sam shvatila kuda je trebalo da idem: u susret željama. Svako od nas misli da neke druge stvari spasavaju ljude: dužnost, poštenje, dobrota, primerenost. Ne. Spasavaju ih želje. One su jedina prava stvar. Budi s njima i bićeš spasen. Međutim, to sam suviše kasno shvatila. Ako mu daš vremena, životu, on se preokrene na neki čudan, nemilosrdan način: a ti shvatiš a u tom trenutku više ne možeš da želiš nešto a da sebe ne povrediš. I tada sve propada, nema načina da se pobegne, što se više koprcaš to se više uplićeš u mrežu, što se više opireš to se više ranjavaš. Odatle se ne izlazi. Kada je već bilo suviše kasno, ja sam počela da želim. Svom snagom svoga bića. Toliko sam bola nanela sebi da to čak ne možeš ni da zamisliš.
Roman je podeljen u tri dela. Lirskim stilom napisan prvi deo nas upoznaje sa junacima i razlozima njihovog dolaska u gostionicu. Drugi deo je u potpunosti posvećen užasima i strahotama koje posle brodoloma doživeo Tomas, odnosno Adams, koji je i najtajanstveniji gost hotela. Treći deo nam iz ugla samih junaka, mada kod Baroka i njegovog književnog nerealizma ništa nije precizno dato, otkriva šta je sa njima bilo posle.
Nemoguće je u potpunosti opisati i definisati Okean more jer bi na taj način suzili, ne samo njegova mnogobrojna značenja, već i emotivni utisak i lični doživljaj koji roman za svakog čitaoca nosi.
Imajući to na umu, možda Bariko ne počinje slučajno svoj roman baš sa slikarom Plasonom koji morem pokušava da naslika more. Koristeći bezbojnu morsku vodu, kako bi na belom platnu, naslikao okean more, slikar nam nudi autorov ključ kako čitati ovu knjigu.
Bela platna naslikanog mora koja ostaju iza slikara ne otvaraju samo mogućnost beskrajnih tumačenja ovih slika, već i doživljaja koje one ostavljaju na ljude koji se nađu pred njima. Neko će u platnima videti samo belinu, drugi beskrajno more, a treći već neku svoju priču koja ne mora obuhvatiti bilo kakvu vodu.
Na tom tragu je i priča admirala Langlea koji brodi kako okeanima tako i stranicama romana i na tom putu određuje šta će biti prihvaćeno kao stvarnost, a šta kao mit i fantazija. I kada se njegove plovidbe okončaju, on i dalje ostaje veran svom zadatku. Admiral Langle, sada na kopnu, nastavlja da razdvaja istinu od laži, stvarnost od fikcije.
Poput njega i gosti hotela Almajer pokušavaju da razluče ove prozirne granice između svetova.
Pročitajte i ovo: Dodir svile Alesandra Barika
Stil kojim piše Bariko ne ide na ruku ni junacima, a ni čitaocima koji tragaju za konačnim (ili pravim) odgovorima. Granice između stvarnosti i mašte se lako gube i prepliću, a stil pisanja, poput talasa menja. Teško je zagaziti na čvrsto tlo u romanu čiji je naziv Okean more. I to je još jedna od lepota ovog književnog dela. Barikova proza stilski odražava njegovu centralnu metaforu. Rečenice se talasaju, lome i opadaju, odbijajući da budu sagledane iz samo jednog ugla. Okean more je knjiga sačinjena za plovidbu.
Piše: Milan Aranđelović
