Velika je šteta što se profesori književnosti, ali i oni koji su završili studije književnosti, tako retko odlučuju da i sami nešto napišu. Ili da, u svakom slučaju, objave. Sećam se koliko mi je prijalo da čitam Suđenje Jevremovo koje je napisala profesorka srpskog jezika i književnosti Gordana Svilengaćin.
U takvim knjigama, naročito kada su lišeni eksperimentalnih formi, zaista možemo da uživamo. Tada u praksi dobijamo ono čime nas profesori tokom školovanja podučavaju. Dobro napisanu knjigu.
Aleksandar Tanurdžić ne radi kao profesor književnosti, ali je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu završio Odsek za srpski i jezik i književnost, a potom i master studije na Odseku za komparativnu književnost sa teorijom književnosti, tako da njegova stručnost ne dolazi u pitanje.
Nakon nekoliko priča koje je objavio u književnim časopisima Tanurdžić je okušao i u pisanju duže forme. Iz toga je proistekao njegov prvenac Usta mi puna višanja koji je objavila izdavačka kuća Prometej iz Novog Sada.
On radnju svoje pripovesti smešta u bezimeno malo selo, bogu iza leđa, koje je metafora za svaku zatvorenu zajednicu okoštalih pravila i običaja. U tom selu (za koje je autor inspiraciju verovatno našao u Riđici iz koje potiče) vreme kao da je stalo. Kao da nikada nije ni počelo da teče. Selo se nalazi u nekom limbu nepostojanja. Odnosno, postojanja van sveta. Ljudi su grubi, gotovo svedeni na automate koji se kreću po inerciji. Zemlja i nebo su jedino što se dešava u njihovim životima. Kao da posle otkrića alkohola u ovo malo mesto nije više bilo inovacija. A seljani ili, kako to autor često naglašava, građani sela, uživaju u alkoholu. Jer drugi izvor zabave i nemaju.
Nad svima njima gospodari lokalni paterfamilijas pop Ljuba. On je svoju veru prilagodio okruženju i, veoma praktično je sveo na surovost i grubost okoline. I sam otac Ljuba je otelotvorenje društva u kome živi. On neguje nemilosrdnost kao način preživljavanja jer je tako naučen i drugačije ne zna.
Takvom čoveku su poverena dva dečaka. Siročići Stefan i Jakov su na početku mnogo više od tabule rase u kojoj njihov usvojitelj može, poput prstima u pesku, napisati psalme svog Svetog pisma. Potreban je trud da slomi njihov otpor i uništi čovečnost u njima.
Intervju sa Aleksandrom Tanurdžićem možete pročitati ovde: Aleksandar Tanurdžić: “Nikada ne preporučujem svoj roman!”
Roman je pisan u prvom licu, iz Stefanove perspektive, što nam omogućava da sagledamo sve unutrašnje lomove kroz koje ovaj nesrećni mladić prolazi.
Sa druge strane, ovo nam pruža i mogućnost da malo drugačije tumačimo autorove namere. Ako Stefana posmatramo kao arhetip svih onih dobrih ljudi i nežnih duša koje su se izgubile u tami loše sredine, onih koji nisu smogli snage da se bore ili da pronađu načina da se menjaju… Onda celu priču možemo posmatrati i kao kritiku takvih pojedinaca među nama.
Ukratko, Stefan je samoživi sebičnjak. U svemu vidi samo sebe i svoju patnju. U smrti majke, on pronalazi svoje bolove, svoje razloge da bude tužan i nesrećan. Kao da je on najveća žrtva njene tragedije. Iako ih ima svega nekoliko stotina, a on ceo život živi sa njima Stefan građanima sela ne pamti ni imena. Oni su samo lutke u pozadini njegove lične tragedije. U batinama kojima otac Ljuba lomi Jakova, Stefan vidi razloge da se zaplače nad svojom sudbinom. U odnosu ne njegov odnos prema drugim živim bićima, njihov pop Ljuba je oličenje osećajnosti. Čovek koji zna svaku dušu u selu. Koji tačno zna svačije želje, žudnje, grehove i slabosti. O imenima da ne pričamo. Čak može da pokaže znakove kajanja i osećajnosti zbog drugoga. Da stvar bude gora Stefan je kukavica. Oportunista. On se ne suprotstavlja, on se povinuje. Čak i ne pokušava da ode ili pobegne. Kao da uživa u svojoj patnji. Što je gore, to je njemu bolje. Stav prema životu u kojem su se, u poslednjih desetak godina, mnogi ljudi okrenuli. Oni koji više uživaju u patnji kada nešto u društvu prođe gore, nego što bi uživali u benefitima da je to isto krenulo na bolje. Oni koji uživaju u kuknjavi nad svojom sudbinom.
Duboko verujem da Tanurdžić nije imao nameru da ovako nešto prikaže, ali sam poželeo da ponudim i ovakvo čitanje. Upozoravajuće za sve nas.
Roman Usta mi puna višanja je nedavno doživeo i svoje drugo izdanje, a bio je i u užem krugu za Vitalovu nagradu. Sasvim zasluženo. U pitanju je roman autora mlađe generacije koji predstavlja ono najbolje među nama. Da stvar bude bolja, Tanurdžiću je ovo tek prvi roman. A ako je verovati nepisanim pravilima igre, svako naredno delo ovog autora biće sve bolje i bolje. Trebalo bi negovati i podržavati autore poput njega. I čitati!
Piše: Milan Aranđelović
