Bilo je potrebno svega tri minuta mog gostovanja u okviru jutarnjeg programa na televiziji N1 da bi tog meseca prodaja moje, tada aktuelne, knjige Balada meda i krvi u knjižarama porasla čak četiri puta. Već narednog meseca prodaja se vratila na raniji nivo.
Kao i uvek nakon dodele Nobelove nagrade za književnost i ove godine smo, poslednjih nekoliko nedelja, svedoci prave pomame za knjigama ovogodišnjeg dobitnika. Postoje dve vrste nobelovaca. Oni retki koji su, poput Maria Vargasa Ljose, bili relativno masovno čitani i pre nego što su dobili ovu prestižnu književnu nagradu i oni koji su čamili na knjižarskim i bibliotečkim policama i koje niko nije ni gledao, a još manje uzimao u ruke ili, ne daj Bože, čitao. Peter Handke spada u onu drugu grupu autora. Nakon velike popularnosti ovog pisca tokom devedesetih godina, kada su on i tadašnja jugoslovenska (a danas aktuelna srpska) vlast živeli u simbiozi zvanoj „ja tebi vojvodo, a ti meni serdare“ i koja je svoj vrhunac doživela tokom bombardovanja naše lepe SRJ, dajući jedni drugima na značaju i reklami, Handke je u Srbiji bio zaboravljen. Njegove knjige su se polako povlačile iz knjižara i bile dostupne mahom samo u bibliotekama, a i tamo u sve zabačenijim odeljcima i policama koje nisu u prvom planu.
Mesecima koji su prethodili dodeli Nobelove nagrade kupci u knjižarama su ignorisali Handkeove knjige Veliki pad i Popodne pisca. Retko ko bi se setio da je to bio „veliki prijatelj Srba koji nas je podržao tokom bombardovanja“. Čak i ti retki nisu kupovali knjige tog „našeg prijatelja“. A onda je došla Nobelova nagrada i situacija se sasvim promenila. Handkeove knjige su počele da se prodaju u nezamislivo velikim tiražima. Sve što tog dana stigne u knjižare biva rasprodato. Pojavili su se i novi romani kao što su Golmanov strah od penala i Još jedanput za Tukidida, ali je naš prosečan čovek, inače veliki poštovalac Nobelove nagrade, u ubeđenju da se ova nagrada dodeljuje za jednu knjigu, a ne za celokupan opus i dalje insistirao na kupovini, inače veoma prosečne, dosadne i banalno neoriginalne, knjige Veliki pad. I druge Handkeove knjige su beležile rast u prodaji, ali ne kao ovaj roman „za koji je dobio nagradu“.
Ovo me je podsetilo na prošlogodišnju dodelu NIN-ove nagrade i dobitnika Vladimira Bošnjaka Tabaševića. Knjige popularnog Tabašketa, su mesecima krasile udarne pozicije u knjižarama, ali su potencijalni kupci pored njih prolazili kao pored turskog groblja, da ne kažem kao pored Handkeovih knjiga. Niko, osim veoma retkih i veoma dokonih posetilaca knjižara, nije čak bacao pogled ka njima. Onda je došla NIN-ova nagrada i masovna prodaja je počela. Takođe je interesantno da kupci uglavnom nisu tražili knjige Vladimira Tabaševića već knjige „onog koji je dobio NIN-ovu nagradu“. Fenomen kupovine knjiga „onog koji je dobio Tuitu nagradu“ se obično završi za nekoliko nedelja i taj srećni dobitnik se, mahom, vraća na mesto na kome se nalazio i ranije. Skrajnut, nezapažen, neprimećen, zapostavljen i, kao i svi „prijatelji“ srpskog naroda, zaboravljen…
Oni sa boljim pamćenjem setiće se i Slobodana Tišme kome je izdavačka kuća Laguna odbila da objavi narednu knjigu verovatno zbog toga što se prethodna loše prodavala, te je ovaj svoj roman Bernardijeva soba objavio u izdanju Kulturnog centra Novog Sada… i dobio NIN-ovu nagradu. Bio je to Lagunin finansijski „epic fail“ jer se Bernardijeva soba, nakon nagrade prodavala kao i svaki NIN-ov dobitnik – mnogo i masovno. I gde je sada, svega nekoliko godina nakon Bernardijeve sobe, Slobodan Tišma na top-listama najprodavanijih knjiga?
Pitanje koje se, kroz ove primere, nameće jeste koliko je tačna ideja da kvalitet uvek izbije na videlo i da tu nije potrebna nikakva reklama u vidu nagrade ili medijskog pojavljivanja. Koliko je tačna tvrdnja da dobrim piscima nije potrebna nikakva reklama da bi se čitalačka publika zainteresovala za njih u meri u kojoj oni to zaslužuju? Proširio bih ovo pitanjem da li je i lošoj, navodno popularnoj i kič literaturi, potrebna reklama da bi se prodavala u desetinama hiljada primeraka? Da im nije potrebna reklama ne bi te knjige bile na istaknutijim mestima u knjižarama, a njihovi autori traženi kao „onaj što je vodio Crne bisere“ ili „ona što je gostovala kod Marića“.
Zašto je nekim autorima, poput Tabaševića i Handkea, potrebna ogromna medijska reklama u vidu velikih književnih nagrada, da bi se ljudi zainteresovali za njihova dela, dok su neki drugi, poput Olge Tokarčuk ili Vargasa Ljose, čitani uglavnom isto kako pre, tako i tokom i posle dobijanja književne nagrade? Ovi drugi primeri su veoma retki i malobrojni, dok su oni prvi masovna pojava. Mislim da više i nije pitanje da li je zapravo laž da se kvalitet sam probije i da mu nije potrebna medijska pažnja i reklama, već zašto ta neistina i dalje opstaje u svetu književnosti.
Primeri kao što su Handke, Tabašević, ali i većina dobitnika Nobelove i NIN-ove nagrade nam pokazuju da ta laž i dalje živi uprkos očitim činjenicama. Čini se da je svakoj knjizi potrebna reklama i da samo od agresivnosti te kampanje, a ne od kvaliteta dela, zavisi tiraž u kome će ove knjige biti prodavane. Čitaoci nas uče da kvalitet gotovo nikada sam ne izbije na videlo već je tu potrebna i određena marketinška mašinerija u kojoj su nagrade poput Nobelove i NIN-ove najsnažnija pogonska goriva.
„Daj mi RTS na godinu dana i svi radikali će da viču – živeo Volfgang Amadeus Mocart!”, znao je da kaže režiser Milutin Petrović aludirajući na medijski napumpanu popularnost SRS-a. Da li smem da se, čisto eksperimenta radi, usudim i zatražim Nobelovu ili NIN-ovu nagradu na godinu kako bi svi izdavači i čitaoci vikali „Živeo Milan Miki Aranđelović“ ili da sačekam da kvalitet sam od sebe izbije na videlo?
Ljudi se dele na one koji su Veliki pad pročitali pre i na one koji su ga pročitali nakon što je Handke dobio Nobelovu nagradu za književnost. Očito je kojih ima više. U tom odnosu je i odgovor na pitanje da li se kvalitet sam probije do publike.
Piše: Milan Aranđelović
