Horor priča Milice Vučković o našem ćutanju


Čini se da je javnost prilično blago reagovala na nedavno ukidanje pritvora i određivanje mere kućnog pritvora uz nošenje nanogice učitelju glume Miki Aleksiću. Dramaturškinja Biljana Srbljanović  je ovu vest ispratila sa dva lepo sročena statusa na Fejsbuku.

I to bi, u suštini, bilo to.

Sve je prošlo prilično tiho i bezbolno. Iznenađujuće neprimetno, ako uzmemo u obzir da je pre samo nekoliko meseci o ovome brujala cela Srbija (a i šire). Svako je imao mišljenje, stav, odjednom se javila gomila ljudi koja je ostavljala utisak da je o tome već nešto načula, sumnjala da se nešto dešava, koji su znali kakav je Mika…

Priča se proširila i na FDU na kome je zaposlena Aleksićeva supruga.

Svi su ćutali, sve dok ove hrabre žene nisu progovorile.

A onda su svi sebi dali za pravo da nešto kažu.

Neki samo da lupe.

Našao se tu, među mnogim ružnim scenama, i karikaturista Dušan Petričić koji je, sebično i samoživo, sebe stavio u fokus cele priče.

I nakon svega, ništa.

Pravosuđe.

Srpsko.

Nanogica.

I muk.

Verovatno ćemo i presudu dočekati anestezirano.

Ma kakva bila.

Nije ni važno.

Kako smo došli u tu situaciju?

Kako se postaje žrtvom? Zašto ćutimo? Zašto se ne branimo? Zašto se tako lako prepustimo vodenim strujama? Retko progovorimo, a brzo ućutimo. Često i zauvek. Zašto je nasilnik… Ma, koga briga za nasilnika!

Odgovore na neka od ovih pitanja pokušala je da pruži Milica Vučković u svom novom romanu Smrtni ishod atletskih povreda koju je nedavno objavila izdavačka kuća Booka.

Roman pisan u prvom licu, iz ugla žrtve, pokušava da nam ispriča njenu „origin story“. Priča je izmeštena iz svetla velegrada ili tipičnih miljea gde bismo očekivali da se ovako nešto dogodi. Železnik i jedna sasvim normalna ili, makar, prosečno uobičajena porodica su scena ove priče.

Ništa nije glamurozno, ekstremno, specijalno i posebno. Sve je tako obično.

Upravo u tome je ceo horor ove priče.

Junakinja priče započinje kao snažna i nezavisna žena, da bi se, tek nakon upuštanja u toksičnu vezu za zlostavljačem i manipulantom, svela na krpu. Na vlažni san patrijarhalnog modela.

Vučković je iskoristila lik nasilnika da uputi satiričnu kritiku pseudo-intelektualcima, pozerima i lažnim revolucionarima sa, između ostalog, kompleksima niže vrednosti.

Iako se roman, na prvi pogled, ne bavi političkim i društvenim stanjem u zemlji, upravo je cela margina priče opis, kritika i dijagnoza srpskog društva i političkog narativa koji ovde vlada već vekovima.

Pisan pitkim stilom, ali mučnom srži, sa dosta crnog humora i ironije, roman Smrtni ishod atletskih povreda je nešto najbolje što se u poslednje vreme desilo našoj književnoj sceni.

Milica Vučković  je rođena 1989. godine u Beogradu. Završila je slikarstvo na Fakultetu primenjenih umetnosti, gde je doktorirala 2021. Članica je umetničkog udruženja ULUPUDS, od 2014. godine sa statusom samostalnog umetnika, i ima iza sebe više od deset samostalnih slikarskih izložbi.

Prvu knjigu, zbirku kratkih priča Roj, objavila je 2014. Za priču Jedu ljudi i bez nogu dobila je 2017. prvu nagradu na konkursu Biber. Svoj prvi roman Boldvin objavila je 2018. i s njim je uvrštena u najuži izbor za književne nagrade Vital i Biljana Jovanović. Piše i prozu i poeziju, a pesme su joj objavljene u nekoliko književnih časopisa kao što su Fantom slobode, pančevački Rukopisi, Povelja, Sent.

Sa svakim novim delom ona dokazuje da, zajedno sa, između ostalih, Lanom Bastašić, Andreom Popov Miletić, Rumenom Bužarovskom spada među grupu najvažnijih, srpskih i(li) regionalnih, autorki koje zaslužuju svu našu pažnju.

Piše: Milan Aranđelović