Objaviti knjigu u Srbiji često deluje kao komplikovan, pa čak i nedostižan cilj za mnoge nove autore. Kome poslati rukopis? Da li je potrebno poznanstvo? Da li autor sam plaća štampanje? Kako izgleda saradnja sa izdavačima? Šta znači kada čujete termin „samizdat“ ili „digitalno izdanje“?
U okviru serijala intervjua koje priprema Bookvar magazin, razgovaramo sa savremenim srpskim piscima o njihovim ličnim iskustvima na putu do prve (ili naredne) knjige. Postavljamo praktična pitanja i tražimo konkretne odgovore: korake, savete, prepreke, ali i male trikove koji pomažu da se knjiga nađe u rukama čitalaca.
Teme kojima se bavimo kreću se od izbora izdavača, saradnje sa knjižarama i digitalnih opcija, pa sve do poslednjeg i možda najvažnijeg pitanja – kako je publika reagovala na knjigu?
Cilj nam je da ovaj serijal postane svojevrsni vodič za sve koji sanjaju o objavljivanju svoje knjige, ali ne znaju odakle da počnu.
Naš sagovornik je bio Boris Džinić, autor romana Rejon 24.
- Kada ste napisali svoju prvu knjigu, kako ste znali kome da je pošaljete?
U početku nisam imao pojma kome ću slati. Još dok sam radio na svom prvom rukopisu tražio sam savete o tome kako objaviti knjigu, kako od ljudi koje sam poznavao, tako i na internetu – i ni u jednom od tih saveta nisam osetio podršku. Svi do jednog su govorili koliko je teško objaviti knjigu, pogotovo prvu, pa ako ste još i nepoznat autor ta misija postaje još teža. I bili su potpuno u pravu.
Kada sam završio treću ruku rukopisa došlo je vreme da ga šaljem izdavačima, urednicima, bilo kome, pa sam tako sastavio listu kontakata i krenuo sa slanjem mejlova. Taj deo kao da je trajao čitavu večnost.
- Kojim ste se izdavačima prvo obratili i kako ste ih birali?
Prvo sam birao izdavače koje i sâm čitam. Naravno, prihvatio sam činjenicu da ne treba previše da se nadam odgovorima velikih izdavačkih kuća, ali pitanje i da li bih želeo da se nađem u njihovom ogromnom katalogu kao mlad autor sa prvom knjigom. Naravno, nisam imao šta da izgubim, pa sam slao i njima.
Pošto je Rejon 24 priča koja svojom osnovnom idejom i postavkom radnje jeste naučna fantastika – iako u dubini obrađuje odnose među ljudima, ljubav, uspomene, gubitke, porodicu, odnos čoveka prema prirodi – slao sam rukopis i izdavačima koji se najviše bave žanrovskom književnošću. Kada sam shvatio da su i sami odgovori na mejl retki, a kamoli da neko prihvati rukopis na čitanje – odlučio sam da moram slati svima. Naravno, pregledao sam sajtove izdavačkih kuća i pravio selekciju kome u stvari ima smisla da šaljem rukopis i gde bi se moja priča koliko-toliko uklopila. Ko bi je prepoznao kao značajnu.
- Da li ste knjigu slali putem mejla, poštom ili ste lično zakazivali sastanke?
Svim izdavačima sam rukopis slao isključivo mejlom. Niko nije tražio štampanu verziju, iako sam nudio i to da uradim ukoliko je potrebno. A sastanci mi deluju nekako preozbiljno, možda čak i kao gubljenje vremena u toj fazi. Mislio sam, ukoliko se nekom izdavaču dopadne moj rukopis – pozvaće me na sastanak da se upoznamo. Maštao sam o tome.
- Koliko je važno imati preporuku ili poznanstvo prilikom slanja rukopisa izdavačima?
Pretpostavljam da poznanstvo ili nečija preporuka mogu dobro doći, mada to zaista ne mora ništa da znači. Tako nešto možda može da vam pogura rukopis na čitanje i to je sve. Na ovo pitanje nemam neki koristan odgovor iz ličnog iskustva, pošto nisam imao nikakvo poznanstvo, niti preporuku.
Kod jednog novosadskog izdavača se, na primer, ispostavilo da njihovog urednika, koji je čitao rukopis, poznajem iz srednje škole. Mada to nisam znao sve dok mi se nije javio, pošto sam i njima slao mejl zvaničnim putem. Hoću da kažem da vam poznanstvo ne može pomoći ukoliko vaš rukopis nije dobar, ako se ne dopadne uredniku ili se jednostavno ne uklapa u njihov izdavački koncept.
- Da li ste pre objavljivanja knjige već objavljivali priče ili pesme u časopisima? Koliko to pomaže?
Svi oni saveti s početka, koje sam pominjao, su u sebi sadržali preporuku: dobro je ukoliko ste ranije nešto objavljivali. Verujem da to poprilično pomaže. Oni koji odluče da se bave pisanjem i aktivno pišu, objavljuju, kreću se u književnim krugovima, ljudi će prosto počneti da obraćaju pažnju na njihovo ime, što bi moglo potencijalno da im donese i izdavača. Videli smo mnogo takvih slučajeva.
Međutim, ja nisam nikad ništa objavio pre svog prvog rukopisa. Pisao sam kratke i duže priče, ali ih nikome nisam slao, niti pokazivao. Sve je bilo zatvoreno zajedno sa piscem u meni. Evo na primer, pesme sam stvarno retko pisao i tek nedavno sam se ohrabrio da neku pošaljem na konkurs. Jedna od njih je izabrana za najboljih sto pesama u regionu i tako ušla u zbirku poezije u konkurenciji od preko 3.500 drugih, što me je poprilično iznenadilo.
- Kada izdavačka kuća prihvati rukopis, šta je sledeći korak? Kako izgleda taj proces iz ugla autora?
Meni se sve to činilo kao deo nekakvog polusna. Od samog poziva urednice Nataše Atanacković iz Dokaz izdavaštva i njenih reči da žele da objave moj rukopis, preko sastanka sa njima i daljeg rada na samom tekstu. Sve mi je bilo novo, ni u čemu se nisam snašao, ali najbolji deo svega mi je bilo doterivanje rukopisa sa urednicom. Podrška koju sam tu dobio i njihovo verovanje u ono što će postati Rejon 24, sve to me je oduševilo i vodilo dalje.
Urednica je ponovo čitala rukopis, ovog puta detaljnije, predlagala šta da se izbaci, gde bi mogla da se ubace neka zanimljiva, drugačija rešenja i slično. To je taj sledeći korak, kada vam izdavač prihvati rukopis – ponovno vraćanje tekstu i detaljan, iscrpan rad na njemu dok ne bude spreman za prelom.
- Da li autor mora sam da finansira štampanje knjige ili to obično radi izdavač?
Ima izdavača kod kojih autor sam finansira štampanje. Verovatno je to pitanje dogovora obe strane. A znam da ima i onih kod kojih autor sve može da plati – uređivanje, lekturu, korekturu, dizajn korica, promociju, šta god mu treba. Međutim, moj izdavač je o svom trošku štampao knjigu. To su mi rekli odmah na prvom sastanku. Kad je izašla iz štampe, supruga i ja smo po prve primerke knjige došli u Beograd sa poslednjih dve hiljade dinara u džepu, jer smo u tom periodu oboje ostali bez posla. Tako da ne znam ni odakle bih platio da sam morao.
- Šta biste savetovali mladim piscima kada im izdavač ponudi ugovor – na šta da obrate pažnju?
Nema tu neke prevelike folozofije, niti pasusa ispisanih sitnim slovima u kojima se kriju pravne zavrzlame. Makar ja nisam naišao na njih. U pitanju je standardan ugovor koji vas obaveštava o vašim osnovnim pravima i obavezama u vezi sa knjigom, kao i o pravima i obavezama izdavača, zatim procenat koji dobijate od svakog prodatog primerka, obavezivanje na to da ćete sledeći rukopis ekskluzivno dati njima na čitanje, i slično. Prilično opšte stvari.
- Koliko autor učestvuje u uređivanju, dizajnu korica i promociji knjige?
View this post on Instagram
Uključen je sve vreme. Opet, mogu da govorim samo iz svog iskustva i ne znam kako je sa drugim izdavačima. Ja sam učestvovao u detaljnom uređivanju teksta, odnosno urednica i ja smo zajedno radili na njemu. Bilo je odluka oko kojih se nismo slagali, što je prevashodno dolazilo iz mog neiskustva, ali bi mi ona jasno i strpljivo objasnila zbog čega je određena odluka dobra i lako smo nalazili kompromisna rešenja.
Dizajn je u potpunosti prepušten kreativnom direktoru i urednici i njihova telepatska veza na tom polju funkcioniše besprekorno. Kao što ste mogli primetiti, Dokazove korice se prilično ističu na policama svih knjižara. Ja sam pao sa stolice kad sam video konačnu verziju dizajna, tako da oko toga nismo imali nikakvih nesuglasica. Čitaoci i dalje hvale korice koje krase Rejon 24.
Što se promocija tiče, i u njima sam učestvovao. Neke je organizovao izdavač, a neke ja sâm uz svoja poznanstva, kao što je, na primer, bila promocija u rodnom gradu.
- Na osnovu vašeg iskustva, koliko dugo traje proces od prihvatanja rukopisa do izlaska knjige?
U mom slučaju je to trajalo oko osam meseci. Od prvog poziva urednice u kom mi javlja da žele da objave moju knjigu, preko zajedničkog rada na tekstu, lekture i korekture, pa sve do preloma, završnih nijansiranja, dizajna korica i štampe.
- Da li ste razmišljali o digitalnim izdanjima (e-knjigama)? Da li vaša knjiga postoji u elektronskoj formi?
Još uvek ne postoji. Izdavač trenutno ne plasira knjige u formatu e-knjiga, a kada se to bude desilo, svakako će i Rejon 24 biti u ponudi.
- Kakvo je vaše mišljenje o opciji da autori sami objavljuju knjige preko online platformi (npr. Amazon KDP)?
View this post on Instagram
Meni je to uvek stajalo u pozadini mozga kao rezervna opcija ukoliko mi se baš niko od izdavača ne javi. Trudim se da najviše budem fokusiran na pisanje. Naravno, podržavam svaku opciju izdavanja ukoliko verujete da je vaša knjiga vredna. Sećam se zanimljivog primera kako je Endi Vir osvojio svoju čitalačku publiku, tako što je delove svog Marsovca besplatno objavljivao onlajn i postao toliko popularan da ga je preuzeo veliki izdavač, pa je kasnije i Ridli Skot režirao film po toj knjizi. Kakav proboj!
- Da li izdavači u Srbiji nude i audio-knjige kao opciju?
Ako mislite kao nekakav bonus uz štampani roman, nisam dosad čuo za takav slučaj.
- Koliko je teško plasirati knjigu u knjižare? Da li se autor uključuje u taj proces ili to preuzima izdavač?
Pretpostavljam da je distribucija knjiga do knjižara prilično težak zadatak ukoliko ga obavljate sami. Taj proces je u mom slučaju u potpunosti preuzela izdavačka kuća i obavili su fenomenalan posao.
- Na kraju, da li je vaša knjiga našla put do čitalaca onako kako ste očekivali? Kakve su bile reakcije publike?
Prezadovoljan sam reakcijama čitalaca, utiscima, komplimentima, kritikama. Pored najbližih i onih koji vas poznaju, neverovatno je iskustvo kad vam se toliko nepoznatih ljudi javi i kaže koliko je ono što ste napisali uticalo na nju ili njega. Svi bi da gledaju Rejon 24 kao film ili seriju, a kad se pojavi prevod na engleski jezik imam već nekoliko kandidata koji su se zakleli da će tražiti neke veze u Netfliksu.
Razgovarao: Milan Aranđelović