Prvo pitanje koje treba postaviti kada se radi o trilogiji „50 nijansi“ nije zbog čega je dostigla toliku popularnost, nego – zašto urednik čiji je zadatak bio ovo… delo, prima platu? No, ostavimo po strani „književni“ stil E.L. James. Knjiga je uzburkala strasti kako miliona (mahom) čitateljki, tako i psihologa, feministkinja, religioznih grupa, ali i članova BDSM zajednice. Ovi poslednji joj zameraju površnost i stereotipnost, bez stvarnog uvida u praksu ove forme seksualnog izražavanja.
BDSM (Bondage&Discipline/ Domination&Submission/ Sadism&Masochism) je oblik seksualnog izražavanja koji u DSM-V prepoznat kao neuobičajeno seksualno interesovanje, a postaje patologija kada ugrožava partnera ili druge osobe. Uzroke koji stoje iza potrebe za dominacijom ili submisivnošću (ili za konzumacijom sadržaja koji se bave tom tematikom), različiti autori različito objašnjavaju. Američki antropolog i seksolog Paul H. Gebhard smatra da se koreni sadomazohizma socijalne prirode i naučeni u kulturi koja se zasniva na odnosu dominacije i submisivnosti i u kojoj se agresivnost ceni. Čak se i „obične“ veze zasnivaju na disparitetu moći (gde je muškarac jak i odlučuje, žena submisivna i oprezna). Sa druge strane, evoluciona biologija seksualno uzbuđenje izazvano dominantno-submisivnim odnosom između dve osobe objašnjava urođenošću i evolutivnim razlozima. Kada govorimo o preferenciji zasnovanoj na samoj senzaciji, biolozi je objašnjavaju time što nivo hormona (testosterona, kortizola i oksitocina) raste tokom BDSM čina.
Demografski, ne može se reći da je BDSM uniformna populacija. Rezultati studija govore o razlikama u starosti, etničkoj pripadnosti, polu, seksualnosti, obrazovanju, profesiji. Razlike postoje u hijerarhijskoj preferenciji, pa tako žene uglavnom biraju submisivnost, a muškarci dominaciju.
Naizgled zdravorazumska a laička pretpostavka mnogih je da BDSM populaciju čine uglavnom obolele ili osobe sa kognitivnim deficitom. Takvom stavu doprinele su i naučne studije koje su rađene na kliničkim ili kriminalnim uzorcima, ne uzimajući u obzir zdrave osobe sa BDSM preferencijama. Novija istraživanja ne nalaze razlike između kontrolne i BDSM grupe, a pojedina čak sugerišu bolje rezultate na nekim od korišćenih mera (iako je reprezentativnost uzorka upitna). Istraživanja nisu našla značajnu vezu između seksualnog zlostavljanja u detinjstvu ili mladosti i sklonosti ovoj formi seksualnog izražavanja, a ove osobe nemaju problem da ostvare zdrav emotivni odnos sa drugima. Neki autori smatraju da osmišljavanje scenarija doprinosi davanju smisla samom seksualnom činu, a pregovaranje o elementima scene, učenje o sopstvenim i tuđim očekivanjima, pozitivno utiče na shvatanje sopstvene seksualnosti i na samorefleksiju.
Granica između „mejnstrim“ i BDSM seksa je često zamućena i ne postoji set karakteristika kojim se može utvrditi kada jedno prelazi u drugo. Iz samih reči koje stoje iza skraćenice, jasno je da interesovanja i praksa onih koji praktikuju BDSM varira (pored ostalog, i prema intenzitetu i učestalosti, da li je stvar povremenog eksperimentisanja i znatiželje ili je isključivi stil izražavanja seksualnosti) i da je svaki pojedinačni slučaj kombinacija različitih preferencija, te da je teško odrediti broj jasno definisanih kategorija. Upravo zbog različitih potreba i očekivanja, ono oko čega se gradi odnos i svaka pojedinačna „scena“ (tj. susret) jeste obostrani sporazum. Idealno, i ono što većina onih koji istupaju u ime BDSM zajednice zagovara, jeste da su sporazum i jasna, nedvosmislena komunikacija između učesnika, temelj i glavna razlika između nepatološkog BDSM odnosa i nasilja. Svaki detalj scene, koja je rezultat zajedničke fantazije učesnika, pažljivo se razmatra i izbacuju se oni koji na bilo koji način izazivaju neprijatnost ili strah kod partnera. Seksualni čin nije obavezan deo susreta, kao ni nanošenje/doživljavanje bola. U svakom trenutku odigravanja fantazije, oba partnera su svesna da su njihove uloge samo to – pravi se jasna distinkcija između mašte i stvarnosti i onoga što može da bude deo scene, ali nije deo odnosa nakon igre (što je od posebnog značaja za ekstremne elemente fantazija, kao što je nanošenje bola oštrim predmetima ili strujom, scena ponižavanja i sl.).
Ipak, od BDSMa ne treba praviti romantičnu bajku. Kao i u svakoj zajednici, a posebno u onima koje su i dalje u velikoj meri stigmatizovane i zatvorene, ima dosta prostora za manipulaciju i zloupotrebu. Istražujući shvatanja sporazuma u „50 nijansi“ i u BDSM blogosferi, Meg Barker je našla podatke o primerima narušavanja SSC (safe, sane and consensual – sigurno, svesno i sporazumno) i RACK (risk aware consensual kink – sporazumna nastranost pod svesnim rizikom) principa. Blogeri su izveštavali o iskustvima gde scenariji i sigurne reči nisu poštovani, gde se prelazilo preko utvrđenih granica i gde je dominantan partner nastavljao igru i nakon što se scena završila. Posebno su ugrožene osobe koje su nove, neiskusne i imaju ograničen pristup informacijama. Situaciju čini gorom to što se većina prekršaja retko prijavljuje, a dešava se da se žrtva, a ne počinilac, isključuju iz zajednice. Time se pokreće pitanje o tome gde sporazumnost treba da bude smeštena: da li je ona individualnog ili kolektivnog karaktera – da li je odgovornost na izolovanom pojedincu, odnosno na učesnicima samog „akta“ ili na čitavoj BDSM zajednici, koja ignorisanjem i prećutkivanjem podstiče silovateljski narativ?
Upravo je to jedan od glavnih problema serijala E.L. James. Zamerke pojedinih feminističkih i religioznih frakcija tiču se eskplicitnosti i plastičnosti opisanih scena seksa, ali psiholozi i terapeuti sa iskustvom rada sa žrtvama partnerskog nasilja smatraju da je problematika mnogo dublja. Analizom knjiga, sa akcentom na prvi deo, Bonomi sa saradnicima je zaključila da je emocionalno zlostavljanje prisutno u skoro svakoj interakciji glavnih protogonista. U to su uključeni: praćenje, zastrašivanja, izolacija. Serijal je prožet seksualnim nasiljem: Kristijan koristi alkohol i inicira seks kada je ljut, prelazi njene granice i preti joj. Anastazija pokazuje reakcije koje su tipične za zlostavljane žene: konstantno oseća pretnju, fizički se menja, prilagođava ponašanje da bi izbegla sukob, povlači se. Obrazac prisutan u „50 nijansi sive“ autori opisuju kao tipičan za vezu u kojoj je prisutno nasilje nad jednim od partnera. Takođe, ako se vratimo na priču o sporazumu i ugovoru, on je pomenut u formi pregovora, ali nikada nije finalizovan i ozvaničen, što pomera odnos glavnih likova sa BDSM odnosa u odnos nasilja nad partnerom. Dalje, u istraživanju rađenom u SAD, ustanovljeno je da su adolecenti pod visokim rizikom od partnerskog nasilja, a jedno od objašnjena je da je to uzrokovano slikom koju promovišu mediji (putem knjiga, filmova, video igara) čija su ciljna grupa tinejdžeri i njihovom identifikacijom sa herojem/heroinom. Analizom „Twilight“ serijala (koji je i bio inspiracija E.L. James) dobijena je slika slična onoj koju je našla Bonomi. Ove knjige nisu jedine, niti prve među sličnima. Ipak, nakon popularnosti „50 nijansi“, veliki broj autora iskoristio je trend i usledila je hiperprodukcija serijala vrlo srodne tematike i dinamike među junacima. Mnogi od naslova našli su se na listi bestselera.
Osim pitanja poruke o tome šta je u jednom odnosu prihvatljivo, površnosti i opasne naivnosti u predstavljanju BDSMa, te igranja sa temom posledica zlostavljanja i zanemarivanja na rani razvoj, možemo postaviti i ovo – koliko je lična odgovornost autora i stvaralaca u kreiranju društva čiji su deo? Savremena bajka o Lepotici i Zveri vraća se na staro pitanje potrebe doživljavanja (ili bar fantaziranja o njoj) romantične, sudbinske ljubavi koja upotpunjuje i leči. Iako je ideja lepa i većina nas voli povremeno da uroni u svet mašte gde leptirići i jednorozi menjaju sivilo (ha!) i mrak, oni koji te svetove kreiraju, trebalo bi da budu svesni da njihovo stvaralaštvo ima posledice na realnost u kojoj žive i zarađuju milione. Kakav uticaj žele da ostvare? Da li je u konzumerskom društvu zarada postala jedini kriterijum? Odgovornost nije samo na autorki, već i na sistemu koji stoji iza sjajne marketinške i PR strategije koja je lansirala ovo delo. Ima tu i nešto potencijalno dobro. U svakom smislu poražavajuće loše napisana, „50 nijansi“ je doprinela razgovoru i procesu destigmatizacije BDSM populacije. Kakvi god bili lični stavovi onih koji su se upustili u raspravu o BDSM i kakav god konačni zaključak na kraju doneli (ako ikad) znanje i argumenti zasnovani na činjenicama i traženju uvek su bolja opcija od bauljanja po mraku, bacanja samopravednih floskula i pokušaja etiketiranja nečega što niti znamo, niti vidimo.
I za kraj, dragi Tolkine, dragi svi koji ste uložili trud, talenat i znanje u stvaranje magičnih svetova koje ste nam ostavili – izvinite.
Autor: Kristina Zorka Vuković
Izvor: Psiho brlog
