Izvor: Freepik

Književni uragan emocija


Pilar Kintana u svom kratkom romanu „Kučka“ otkriva svu snagu čovekovih iskonskih poriva.

Izvor: Freepik, Dereta

Užasavajuće slike i snimci razaranja koji ovih dana stižu sa Floride pokazuju koliko je čovekovo postojanje na ovoj planeti krhko čak i kada se suoči i sa najmanjim poremećajem u davno uspostavljenoj ravnoteži. Uragani Helena i Milton čupaju drveće iz korena, ali i saobraćajne znake, nose kuće, automobile i brodove kao da su igračke, dok ogromni talasi i voda čiste sve pred sobom.

Ovo je bolan podsetnik da Zemlja nije gostoljubivo mesto za život, niti je to ikada bila. Naročito ako se ima na umu da je izumrelo 99% svih vrsta poniklih na trećem kamenu od Sunca.

Priroda daruje, ali i otima, i na to je sasvim ravnodušna. Patnju je prepustila ljudima. Bićima dovoljno samosvesnim da umeju da osete bol, ali nedovoljno evolutivno razvijenim da ga preduprede ili izbegnu.

Upravo je na trajnu patnju i konstantni bol osuđena Damaris, junakinja romana Kučka koju je, u prevodu Ksenije Bilbije, objavila izdavačka kuća Dereta. Spremačica u kućama imućnih, godinama je uzaludno delila hleb i postelju sa svojim suprugom, ribarom, Roheliom. Na pragu četrdesete uspela je da svoj život bez dece pretvori u tihu, podnošljivu, ali trajnu patnju. Svi novi sočni životni sokovi, ona energija koju bi deca donela, nisu potekli i njihov brak je, poput ljubavi i početne strasti, počeo da vene.

Život na samoj obali Pacifika ih neprekidno podseća koliko su život i smrt nasumični. Talasi, bez ikakve diskriminacije, odnose bogate ili siromašne, a jato lešinara na nebu se stara da ne zaborave leševe u džungli.

Patnja takođe ne diskriminiše i bol mogu da osete pripadnici svih društvenih klasa.

To je svet u kome sasvim slučajno, poput onih talasa sa okeana, u Damarisin život uplovljava žensko štene. Emocije i instinkti za koje nije znala da postoje polako počinju da struje njenim telom. Kako priroda uvek nađe svoj put, tako se i osećanja pokreću kroz okoštalu svest i ispoljavaju se kako, već, znaju i umeju.

Damaris postaje poprište borbe ljubavi i majčinstva, ali, kada štene postane kučka sa željom da se osamostali, i mržnje, strahova, ljubomore i posesivnosti. Kučka u svom finišu sve više podseća na satelitski snimak razarajućih uragana koji se približavaju Floridi. Moćno, zastrašujuće i nekontrolisano.

Izvor: Freepik

Kolumbijska književnica i scenaristkinja Pilar Kintana uspeva da prikaže čitav spektar ljudskih iskonskih potreba i poriva. Kao pozornicu namerno bira negostoljubivo selo na obali, smešteno između razarajućeg okeana i surove džungle. U tom uskom pojasu između dve destruktivne sile prirode, tom, poput života, lepom i opasnom okruženju, ljudskom životu je dozvoljeno da postoji, ali ne i da cveta i da buja.

Po ugledu na ravnodušnu prirodu i sama pripovest odbija da zauzme stranu. Niko od junaka priče nije samo dobar ili loš. Onaj koji u jednoj sceni dobije simpatije ili sažaljenje, već u narednom pojavljivanju može zaslužiti prezir i gađenje.

Iako na malom broju strana, Kučka svojom narativnom strukturom poziva čitaoce da dopune nagovešteno, da izmaštaju prećutano i da dodaju neispričano. Sve ovo atmosferu priču čini napetom i tajnovitom.

Ne čudi što je upravo ovaj roman svojoj autorki doneo međunarodnu prepoznatljivost i neke od značajnih nagrada.

Piše: Milan Aranđelović