Pilar Kintana u svom kratkom romanu „Kučka“ otkriva svu snagu čovekovih iskonskih poriva.
Užasavajuće slike i snimci razaranja koji ovih dana stižu sa Floride pokazuju koliko je čovekovo postojanje na ovoj planeti krhko čak i kada se suoči i sa najmanjim poremećajem u davno uspostavljenoj ravnoteži. Uragani Helena i Milton čupaju drveće iz korena, ali i saobraćajne znake, nose kuće, automobile i brodove kao da su igračke, dok ogromni talasi i voda čiste sve pred sobom.
WTF IS GOING ON???#HurricanMilton #HurricaneMilton #Milton #Florida pic.twitter.com/Ef7tc4rvhy
— Sonali Ojha (@Simran54831118) October 11, 2024
Ovo je bolan podsetnik da Zemlja nije gostoljubivo mesto za život, niti je to ikada bila. Naročito ako se ima na umu da je izumrelo 99% svih vrsta poniklih na trećem kamenu od Sunca.
Priroda daruje, ali i otima, i na to je sasvim ravnodušna. Patnju je prepustila ljudima. Bićima dovoljno samosvesnim da umeju da osete bol, ali nedovoljno evolutivno razvijenim da ga preduprede ili izbegnu.
Upravo je na trajnu patnju i konstantni bol osuđena Damaris, junakinja romana Kučka koju je, u prevodu Ksenije Bilbije, objavila izdavačka kuća Dereta. Spremačica u kućama imućnih, godinama je uzaludno delila hleb i postelju sa svojim suprugom, ribarom, Roheliom. Na pragu četrdesete uspela je da svoj život bez dece pretvori u tihu, podnošljivu, ali trajnu patnju. Svi novi sočni životni sokovi, ona energija koju bi deca donela, nisu potekli i njihov brak je, poput ljubavi i početne strasti, počeo da vene.
Život na samoj obali Pacifika ih neprekidno podseća koliko su život i smrt nasumični. Talasi, bez ikakve diskriminacije, odnose bogate ili siromašne, a jato lešinara na nebu se stara da ne zaborave leševe u džungli.
Patnja takođe ne diskriminiše i bol mogu da osete pripadnici svih društvenih klasa.
To je svet u kome sasvim slučajno, poput onih talasa sa okeana, u Damarisin život uplovljava žensko štene. Emocije i instinkti za koje nije znala da postoje polako počinju da struje njenim telom. Kako priroda uvek nađe svoj put, tako se i osećanja pokreću kroz okoštalu svest i ispoljavaju se kako, već, znaju i umeju.
Damaris postaje poprište borbe ljubavi i majčinstva, ali, kada štene postane kučka sa željom da se osamostali, i mržnje, strahova, ljubomore i posesivnosti. Kučka u svom finišu sve više podseća na satelitski snimak razarajućih uragana koji se približavaju Floridi. Moćno, zastrašujuće i nekontrolisano.
Kolumbijska književnica i scenaristkinja Pilar Kintana uspeva da prikaže čitav spektar ljudskih iskonskih potreba i poriva. Kao pozornicu namerno bira negostoljubivo selo na obali, smešteno između razarajućeg okeana i surove džungle. U tom uskom pojasu između dve destruktivne sile prirode, tom, poput života, lepom i opasnom okruženju, ljudskom životu je dozvoljeno da postoji, ali ne i da cveta i da buja.
Po ugledu na ravnodušnu prirodu i sama pripovest odbija da zauzme stranu. Niko od junaka priče nije samo dobar ili loš. Onaj koji u jednoj sceni dobije simpatije ili sažaljenje, već u narednom pojavljivanju može zaslužiti prezir i gađenje.
Iako na malom broju strana, Kučka svojom narativnom strukturom poziva čitaoce da dopune nagovešteno, da izmaštaju prećutano i da dodaju neispričano. Sve ovo atmosferu priču čini napetom i tajnovitom.
Ne čudi što je upravo ovaj roman svojoj autorki doneo međunarodnu prepoznatljivost i neke od značajnih nagrada.
Piše: Milan Aranđelović